Prvo ročište na suđenju Ejupu Ganiću i ostalima za zločin nad vojnicima JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu 1992. godine pokazalo je u kom pravcu će se događaji razvijati, naročito iz ugla odbrane koja je od starta počela da insistira na tezama koje se tiču karaktera rata i koje se uklapaju u narativ o “agresiji” koji se već tri decenije forsira iz Sarajeva.
Prvi svedok koga je izvelo tužilaštvo bio je Draško Đurić koji je te 1992. bio na odsluženju vojnog roka. Ganićev advokat Lejla Čović postavila mu je niz pitanja koja su se ticala događaja od 2. maja, iako su Ganić i ostali optuženi isključivo za zbivanja koja su se desila dan kasnije.
– Tog dana su vođene teške borbe između JNA i branilaca Sarajeva. Tog dana stigla je naredba iz Druge vojne oblasti Diverzantskom odredu da se zauzme Predsedništvo. Došli su 150 metara od zgrade Predsedništva. Tog dana JNA je zapalila 30 vitalnih objekata u gradu – rekla je Čovićeva na šta je svedok rekao da nije znao za te događaje.
Sagovornik “Vesti” iz pravosudnih krugova otkriva da je jasno da će odbrana Ganića i ostalih optuženih: Zaima Backovića, Hamida Bahte, Hasana Efendića, Fikreta Muslimovića, Jusufa Pušine, Bakira Alispahića, Enesa Bezdroba, Ismeta Dahića i Mahira Žiška pokušati da zameni teze i prikaže ih kao “branioce” Bosne koji su bili prinuđeni da se “brane od srpskog agresora”.
– Prvo ročište je već to pokazalo. Iz Sarajeva već 30 godina pokušavaju da razdvoje događaje od 2. i 3. maja 1992. godine i zločin nad vojnicima JNA svedu samo na napad na kolonu, a sada kada im to ne odgovara, šire priču kako bi prikazali da se dogodila navodna agresija na Bosnu, što bi značilo da su oni nezaštićenu kolonu koja se povlačila pod zaštitom Unprofora napali u samoodbrani. Suludo zvuči, ali sve je moguće u pravosuđu u BiH, pa i da sud prihvati ovakve argumente – kaže naš izvor.
Podsetimo, Ganić i ostali optuženi su da su 3. maja 1992. u okviru svojih funkcija i ovlašćenja u vojnim, policijskim i civilnim strukturama, zajedno s podređenima, planirali, podstrekavali i izvršili napad na nebranjenu mešovitu kolonu vojnika i civila zaposlenih u bivšoj JNA, koja je bila pod pratnjom mirovnih snaga UN.
Optužnica ih tereti i da nisu sprečili ubistva i ranjavanja vojnika i civila, da su propustili da kazne izvršioce ubistava i ranjavanja, mučili i nečovečno postupali prema zarobljenim vojnicima, da nisu sprečili niti kaznili izvršioce, te da su pomagali počiniocima nakon izvršenog zločina.
Svedok Đurić ispričao je da je oko 25. aprila 1992. godine poslat u komandu Druge vojne oblasti na Bistriku u Sarajevu da pakuje kancelarijski materijal za selidbu.
– Osetile su se tenzije. Danju nismo izlazili, noću je bila pucnjava – naveo je.
On je rekao su 2. maja otišli u susednu zgradu biblioteke, kada je napadnuto vozilo koje im je dovozilo hranu. Naveo je da je vojnik koji je vozio tamić ranjen i da je preminuo, kao i da je još jedan vojnik podlegao usled ranjavanja.
Svedok je ispričao da su u komandi raspoređeni kod prozora i da je napad trajao do večernjih sati. Sutradan, 3. maja, kako je kazao, čuo je da se pregovara o povlačenju, te je u komandu došao Alija Izetbegović sa grupom civila, a potom i vozila Unprofora. Kazao je da je garantovano da će njihov izlazak biti bezbedan i da su poneli lično naoružanje, te da im je bilo naređeno da ne pucaju. Naveo je da su krenuli oko pola osam, ali je ubrzo počela pucnjava.
Gazili ih i smejali se
Svedok Draško Đurić rekao je da su im, posle presecanja kolone, prišle osobe koje su bile u civilnoj i vojnoj odeći s oznakama ljiljana. On je kazao da nisu uzvraćali na vatru i da su, po izlasku iz kamiona, razoružavani. Naveo je da im je rečeno da legnu na zemlju i da mu je neko gazio po leđima i smejao se.
Ispričao je da je u vozilu iza njih bio jedan potpukovnik sa ženom u belom mantilu i da je čuo kako govori: “Ja neću da izađem, ja vam ništa nisam kriv!” Jedan od onih koji su im prišli, kako je kazao, prislonio je pušku na grudi potpukovnika i pucao.
Nisu sprečili ubistva
Suđenje za zločin u Dobrovoljačkoj biće nastavljeno 21. decembra. Podsetimo, optuženi se terete da su 3. maja 1992. godine u Sarajevu podstrekavali i izvršili napad na nebranjenu mešovitu kolonu vojnika i civila zaposlenih u JNA, koja je bila pod pratnjom mirovnih snaga UN, da nisu sprečili ubistva i ranjavanja vojnika i civila, da su propustili da kazne izvršioce ubistava i ranjavanja, mučili i nečovečno postupali prema zarobljenim vojnicima, da nisu sprečili niti kaznili izvršioce, te da su pomagali počiniocima posle izvršenog zločina.
