Nema gotovo nijednog relevantnog vladajućeg a ni opozicionog hrvatskog političara koji u neprekinutom kontinuitetu hrvatske državnosti ne vidi i Nezavisnu državu Hrvatsku. Pre gotovo dve decenije to je na prvom saboru HDZ-ea obznanio Franjo Tuđman, pobrao frenetične ovacije i postao prvi hrvatski predsednik.Time je u Hrvatskoj konačno izvršen obračun sa onom poznatom izvinjavajućom dosetkom Miroslava Krleže o tome da se, kada je NDH-a u pitanju, radilo o "dva kamiona ustaša" sa kojima se dovezao 10. aprila 1941. i poglavnik Ante Pavelić. Istina je izbila na videlo ušavši na velika vrata u našu i svetsku javnost.
Za Hrvate je Jugoslavija je tek bila tranzitna i prolazna stanica. Oni su uvek od kada su došli na Balkan težili svojoj državi i tako i napravili svoju "tisućeljetnu državnu tradiciju", doduše bez države, koju je Jugoslavija nasilnički prekidala i koja se blistavo nastavljala u Pavelićevoj i konačno uspostavila u Tuđmanovoj državi. Dakle, svi hrvatski zločini prema Srbima su zločini počinjeni u tranziciji i oni su poput onih u privatizacionih pljački samo sredstva da se dođe do kapitalizma i Evropske unije.
Takva tranzitorna Hrvatska, koja komforno živi sa takvim kontinuitetom i otvoreno ga deklariše, član je međunarodne zajednice i mnogo je bliža EU nego Srbija. Dakle, takav kontinuitet hrvatske državnosti postoji pa shodno tome postoji i kontinuitet genocidnosti nad srpskim narodom.
U koncentracionim logorima od Jasenovca pa nadalje te na raznim drugim mestima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini pobijeno je više od 600.000 Srba. Sve to je iscrpno dokumentovano i dokazano. Na tom uporištu se gradila i hrvatska politika u komadanju i razgrađivanju poslednje Jugoslavije 90-ih godina prošlog veka. Ona je težila ka potpunoj eliminaciji srpskog "remetilačkog faktora" i u tome uspela. Činjenice o pobijenim i iseljenim Srbima to više nego jasno govore.
Odlazeći predsednik Hrvatske Stipe Mesić je iskoristio poslednje dane svog mandata da poseti Prištinu i još jednom pritvrdi hrvatsko priznanje kosovske nezavisnosti. Onako, ako ne ustaški, ono domobranski. Da pokaže da je sa Tačijem bio uvek na istom zadatku. Od dva predsednička kandidata koji se upravo danas bore za pobedu na izborima u Hrvatskoj, Josipović je jedan od autora hrvatske tužbe za genocid protiv Srbije, a drugi Bandić uporno tvrdi kako su se Srbi u "Oluji" masovno iselili "na poziv iz Beograda".
Srbi su sa golim činjenicama o ustaškom i endehazijskom učinku mirno živeli u nekadašnjoj Jugoslaviji. Nisu insistirali na genocidu ustaša ni na svojim žrtvama. Vladajući Srbi su smatrali da se tim preklanim i zatučenim Srbima i Jasenovcem i Gradiškom plaćala cena "velikosrpske hegemonije" i "srpskog imperijalizma". Danas zvanična politička Srbija i sa novim činjenicama mirno živi i smatra da su one samo posledica "velikosrpske oružane agresije" na Hrvatsku i ostale bivše jugoslovenske republike.
"Srpska krivica" je nešto gotovo podrazumevajuće u redovima vladajuće srpske medijske i političke elite. Nije tu reč samo o dominantnim političkim stavovima i visoko kontrolisanom medijskom mišljenju. Nedavna oslobađajuća presuda generalu Trifunoviću, nekadašnjem komandantu Varaždiinskog korpusa JNA govori jasno o tome. U zemlji u kojoj se opravdava i gotovo heroizira sramna predaja i kapitulacija, zahvaljujući kojoj je naoružana čitava divizija proustaških antisrpkih oružanih snaga, jasno je da je reč o bezobalnom samoponižavanju i odsustvu elementarnog samopoštovanja.
Srbija je tek pritešnjena hrvatskom tužbom i ogromnim ratnim štetama odlučila da MSP u Hagu podnese ovu izvinjavajuću protivtužbu. U srpskoj javnosti se mnogo više zna o toj srpskoj nelagodi, plačevnim izrazima teskobe nego o argumentima i činjenicama kojima je potkrepljena srpska protivtužba. Opet se naricalo za žrtvama "režima devedesetih" i podrazumevajućoj srpskoj krivici.
Stoga su i dometi ovakve protivtužbe gotovo nikakvi. Više od pola političke Srbije bilo bi nezadovoljno svakom presudom u korist Srbije. Naši vlastodršci bi se, slutim, odmah javno odrekli bilo kakve ratne štete i izvinili se bilo kome ko se nađe na vlasti u Hrvatskoj.
Relevatna presuda MSP morala bi definitivno sudski uobličiti stav i da današnja državnost Hrvatske počiva na kontinuitetu sa Pavelićevom NDH-a što hrvatska strana i javno deklariše.Iz toga bi tek proistekle prave posledice i o kontinuitetu genocidnosti u zvaničnim hrvatskim krugovima što nam se s obzirom na okolnosti čini nemogućim.
