Još kao petogodišnji dečak dok je u porodičnom krugu pevao šlagere i pesmice, Mladen Jagušt je znao da će muzika biti njegov život. Na zagrebačkoj Muzičkoj akademiji učio je kod čuvenog Fridriha Cauna i već tada bilo je jasno da je maestro rođen. Svoju put dirigenta započeo je još 1945. godine sa horom “Ivan Goran Kovačić” koji je i osnovao.
Zatim je radio sa Kamernim horom Radio Zagreba, te kao korepetitor i dirigent zagrebačke Opere. Rukovodio je horom i orkestrom Umetničkog ansambla Doma JNA u Beogradu u periodu 1957-1966, a bio je dirigent i direktor Opere sa Baletom Srpskog narodnog pozorišta. U tom periodu okitio se Oktobarskom nagradom Novog Sada. Nakon odlaska iz srpske Atine bio je dirigent i šef Simfonijskog orkestra i hora RTV Beograd.
Dobitnik je i Oktobarske nagrade grada Beograda, Vukove nagrade, a nagradu Udruženja kompozitora Jugoslavije je dobio za izvođenje domaćih autora i snimke izvođenja “Koštane”, “Ohridske legende”, kao i kompletnog Mokranjčevog opusa.
Bio je redovni profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu, a za rad sa orkestrom novosadske Akademije je dobio i nagradu za životno delo. Gostovao je u Austriji, Belgiji, Engleskoj, Italiji, Kanadi, Kubi, Mađarskoj, Maroku, Nemačkoj, Poljskoj, Rusiji, Rumuniji, Švajcarskoj i Ukrajini, kao i u svim većim centrima bivše Jugoslavije. Živi u Beogradu, na obali Dunava, a tu privilegiju da šeta kraj reke smatra božjim darom.
Izbegao smrt
– Rođen sam 10. decembra 1924. godine u Sunji, pored Siska. Moj otac Toma bio je trgovac i već u mom ranom detinjstvu odlučio je da se sa porodicom preseli u Kragujevac, koji je bio centar vojne industrije. Majka Marija brinula se o meni i mojoj dve godine starijoj sestri Boženi, a otac je nastavio da se bavi trgovinom. Želeći najbolje za nas decu, guvernantu koja se brinula o meni doveo je iz Austrije. To je razlog da nemački govorim odlično. Već u petoj godini svirao sam na violini, a nešto kasnije počeo sam da sviram i klavir. I moja sestra je učila da svira klavir. Roditelji su otkrili da sam apsolutni sluhista jer sam savršeno pevušio šlagere. U osnovnoj školi bio sam odlikaš, a odlične ocene nizao sam i u Drugoj kragujevačkoj gimnaziji. Voleo sam da se sankam sa drugarima na Metinom brdu pokraj Kragujevca, tada sam povredio leđa, a to i danas osećam.
– Međutim, moje bezbrižno mladalaštvo prekinuo je Drugi svetski rat. Nemci su ušli u Kragujevac i počeli da upadaju u trgovine i uzimaju robu. Moj otac koji je imao dobre veze u Sisku odlučio je da nešto robe prebaci tamo da bi sačuvao šta se sačuvati može. Mene je poslao da razgovaram sa jednim trgovcem koji bi mu sačuvao bar nešto. Tako sam otišao, a u to vreme dogodilo se streljanje kragujevačkih đaka. Šestorica mojih najboljih drugova su stradali. Pukim slučajem izbegao sam smrt. Moj otac je bio odveden kao talac, a kad se vratio kući, kad je razmenjen za neke Nemce bio je potpuno sed. Kosa mu je pobelela od straha.
– Nakon rata odlazim u Zagreb na Muzičku akademiju. Kad sam stigao, malo su me gledali sa visine. Pričali su “Pa ovaj dolazi iz Kragujevca, ma šta on zna!” Ali, kada sam počeo da sviram klavir, nastala je neverica. Jer ja sam, iskreno govoreći briljirao. Imao sam dobrog učitelja muzike u Kragujevcu, koji je takođe bio završio konzervatorijum u Zagrebu. Završio sam dirigovanje u Zagrebu, počeo da radim u Radio Zagrebu, bio vođa hora, orkestra i opere. Ubrzo odlučujem da odem za Beograd. Rukovodio sam horom i orkestrom Umetničkog ansambla Doma JNA, a kasnije sam bio direktor Opere i Baleta Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.
Oaza na Mljetu
– Svoje najbolje godine proveo sam u Beogradu. Prvo smo živeli u Cvijićevoj ulici, da bismo se posle moja supruga Marija i ćerka Lada preselili na Novi Beograd u blizini Dunava. To mi je bio božji dar. Ceo život šetao sam kraj Dunava, svakodnevno, i po kiši, snegu, suncu. Navučem kabanicu i pravo na reku. Tako sam sačuvao zdravlje. Svakog jutra radio sam gimnastiku, a muzika mi je pomogla da se mentalno osećam odlično. Svake godine orkestar Umetničkog ansambla Doma JNA gostovao je u Dubrovniku, Splitu i drugim primorskim gradovima. I sve to vreme bili smo smešteni na Galebu. Dakle, na koncerte nismo odlazili vozom ili autobusom, nego brodom. Bila su to zlatna vremena.
– Kao što sam rekao, povredu leđa vučem iz detinjstva, tako da sam zbog toga leti dobar deo vremena provodio na moru. Moja supruga i ja uvek smo išli na Mljet. To je savršeno ostrvo. Kroz šumu se spuštaš i pravo u vodu. Tu postoje ta dva morska jezera, a voda topla, nezamislivo. Toliko je lepo, da je Tito, pričalo se, u jednom trenutku svoje Brione odlučio da zameni Mljetom.
– Počeli su da se grade putevi, samostan je pretvoren u hotel, a dovedeni su i jeleni na ostrvo. Elem, tamo sam zalečio moja leđa a bogme počeo sam i da slikam. Najteže sam se koncentrisao kad su turisti zastajkivali i pokušavali da vide šta slikam. Onda sam počeo da fotografišem. Uzmem fotoaparat, kamera zabeleži prekrasne predele, a onda kad dođem u Beograd slikam na miru. Evo, i sad, u svojoj 96. godini slikam. Unuk je fotografisao predele u južnoj Srbiji, doneo fotografije, a ja slikam. To me smiruje. Dirigentsku palicu zamenio sam kičicom.
– Ipak, muzika je bila moj život, voleo sam Mocarta, Betovena, Bramsa. Kad sam dirigovao, uvek sam se trudio da od hora, od svakog pojedinca izvučem maksimum. Nikad se nisam izgalamio na bilo koga ko je pogrešio. Ono što sam nastojao jeste da ih podučim da pevaju i sviraju srcem. Bez srca nema dobre muzike, nema muzike uopšte.
Suze u Moskvi
– Sa muzikom sam obišao ceo svet. Bio sam svuda osim u Australiji. Sećam se gostovanja u Moskvi. Cela sala je nakon nastupa plakala, samo vidiš maramice i suzne oči. Čoveku da prepukne srce od ponosa i miline. U Irskoj je pak bila jedna drugačija, a opet ista situacija. Nakon nastupa publika počne da udara nogama, kao na utakmici. Pitam se “Šta je ovo?” Kad mi kolega Irac kaže: “To oni izražavaju ogromno zadovoljstvo.” Bio sam i na Kubi. Tamo su pozornice bile usred šume, da bude prijatnije zbog velike vrućine.
– Bio sam i u Sibiru, veliko hladno prostranstvo. Sećam se kada je naš avion trebalo da poleti nismo mogli da uđemo unutra jer su se vrata zaledila. Oni su potom dovezli još jedan avion koji je iz repa počeo da duva paru i tako odledio vrata. Ono što me je fasciniralo osim beskrajnih predela jesu orkestri. Naime, u Rusiji u to vreme svako onaj ko pogreši u pevanju, sviranju i još ko zna čemu bio je prognan u Sibir. Tamo su onda nastajali orkestri od prognanih. Ali ono što je fenomenalno jeste da su oni svo odlično svirali i pevali. Pa kakvi su tek bili oni što ne greše?!
– Zadatak dirigenta jeste da svim sredstvima kojima raspolaže prodre u suštinu onoga što je kompozitor želeo kada je pisao delo. Svaki dirigent mora na trenutak da postane sam kompozitor i da toliko analizira delo da na kraju zaključi da je autor hteo baš tako i nikako drugačije. Interpretacija mora biti vaša.
– Imao sam divan brak sa suprugom Marijom, koju smo svi zvali Maja. Dok sam ja radio, ona je sav teret kuće nosila na svojim plećima. Umrla je pre desetak godina, a onda je uz mene bila moja ćerka Lada. Po obrazovanju je bila klasični filozof i profesor latinskog, grčkog i starogrčkog. Nažalost, preminula je lane. Sada je uz mene moj unuk Il.
Posvećen poslu
– Nikad nisam vodio raskalašan život. Uvek sam živeo skromno i mislim da je u tome moja tajna dugovečnosti. Bio sam potpuno posvećen poslu, a i moja supruga se lepo brinula o meni.
Svinja pojela sliku
– Još kao gimazijalac počeo sam da slikam. Išao sam po šumadijskim selima, u okolini Kragujevca. Slikao sam prirodu. Šumadijska sela neobično su lepa. Sećam se da sam jednom ostavio crtež u dvorištu kuće koju sam slikao. Rešio sam da malo predahnem, a kad sam se vratio moje slike nije bilo. Zamislite, pojela ju je svinja.
Kako sam zidao Jugoslaviju
– Vreme posle rata donelo je prosperitet u zemlji. Zidalo se i gradilo na sve strane. Sećam se kad se gradio hotel Jugoslavija u čijoj blizini danas živim. Osim inženjera i zidra, i mlado i staro je očestvovalo u gradnji. I ja sam učestvovao, gurao sam kolica, to može svako, a opet je dobro da svi pripomognemo.
Violina iz Praga
– Moji roditelji su uvek podržavali moj izbor. Kad je otac video da sam talentovan za muziku naručio mi je najbolju violinu iz Praga. Učiteljica je videla na ulici da ja nosim violinu. Kaže ona meni: “Ja moram da napravim školski hor, ali nemam klavir, niti koji drugi instrument.” I tako padne dogovor da ja sa violinom pripremim hor za Svetog Savu, glavnu školsku slavu.
