Zlatne ruke srpskog majstora

0

 

Radiša sa sinom Igorom
 

Radiša Vučković iz Sladaje kod Despotovca razmišljao je da ode u inostranstvo još dok je bio srednjoškolac, jer je njegov otac Života radio u rudniku u Dortmundu u Nemačkoj. Otac mu je zbog toga savetovao da uči nemački, ali taj jezik njemu baš nije išao od ruke, jer je više voleo matematiku. Po završetku školovanja zaposlio se kao konobar u motelu Srećno u Vodni kod Despotovca. Kako je i dalje želeo da ode na privremeni rad u inostranstvo, kum Ljubiša mu je preveo diplomu i preporučio ga jednom hotelu u Sent Moricu u Švajcarskoj.
Radiša je 1985. godine dobio posao, ali je ubrzo dobio otkaz, jer nije znao nemački. Onda je počeo da pere sudove, potom je pre podne radio kao portir, a uveče u jednom bifeu. Međutim, njegova upornost, vredan rad i neobičan talenat omogućili su mu ne samo da se snađe u mestu u kome najveći bogataši imaju svoje domove, već i da napreduje. Njegov sin Igor, koji je u Švajcarsku došao pre devet godina, zaposlen je u stolarskoj radnji.
– U četiri hotela sam radio sve poslove koji se odnose na ručnu obradu drveta, gipsane, ali i mnoge druge radove u tim hotelima i stanovima koje svaki od njih ima. I sve to zahvaljujući satovima u duborezu – počinje Radiša svoju priču.
Naime, u vreme kada je njegova plata bila 900 franaka naš sagovornik je u jednoj prodavnici nameštaja video sat u duborezu koji staje 950 franaka. Rešio je da se oproba u ovoj vrsti umetnosti. Doduše, to nije bilo slučajno. Rad u drvetu ga je zanimao još u srednjoj školi. Želeo je da upiše Likovnu akademiju, ali pošto je tokom studija morao da živi u Beogradu, odustao je od daljeg školovanja, jer je morao da se vrati na imanje.

Radišine rukotvorine
 

– Pitao sam gazdu da li bi mi kupio drvo, a da ja uredim jedan stan u hotelu. Rado je pristao. Ja sam nabavio alat i počeo da radim satove u slobodno vreme. Napravio sam ih nekoliko stotina i imao sam sreću da ih sve prodam. Gazda je ubrzo otvorio i stolarsku radionicu u kojoj se prerađivalo staro drvo koje je korišćeno za uređenje enterijera. Tako sam počeo da uređujem hotele i stanove – dodaje Radiša za "Vesti".
Kada mu je gazda pomogao i da kupi stan, Radiša je iz Strmostena kod Despotovca dovukao šleper orahovine. Od tog drveta uradio je podove i nameštaj u svom stanu. Kada smo ga upitali da li je bolje u Švajcarskoj ili Srbiji, on nije mogao da se jasno opredeli, jer kaže da i u jednoj i u drugoj zemlji puno radi.
– U selu sam sa bakom danju pešačio po četiri-pet kilometara do tora u kome su nam bile ovce. Radio sam puno na imanju. Ali, ni ovde nije lako.

 

Plaćen po satu
– Plaćeni smo po satu, ali radimo od pola osam izjutra do sedam uveče. Srbi su veoma radan narod i gde god su otišli pokazali su se kao dobri radnici – veli Radiša.
On još uvek nije odlučio da li će se vraćati u Srbiju. Svestan je da u poljoprivredi nema budućnosti, jer potiče iz planinskog kraja.

 

Kupio staru vodenicu
Preduzimljivi Radiša nikada nije bez planova. Kupio je staru vodenicu na reci Resavi pored koje planira da napravi etno-kuću i motel. Pokušaće da otkupi i nekoliko hektara šuma oko vodenice koje je država oduzela. Ukoliko mu država dozvoli napravio bi i vodopad sa jazom koji bi služio kao jezero. Pored bi napravio terasu restorana i drveni most sličan onom u Lucernu, koji bi bio povezan sa motelom.

 

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here