Radiša Vučković iz Sladaje kod Despotovca razmišljao je da ode u inostranstvo još dok je bio srednjoškolac, jer je njegov otac Života radio u rudniku u Dortmundu u Nemačkoj. Otac mu je zbog toga savetovao da uči nemački, ali taj jezik njemu baš nije išao od ruke, jer je više voleo matematiku. Po završetku školovanja zaposlio se kao konobar u motelu Srećno u Vodni kod Despotovca. Kako je i dalje želeo da ode na privremeni rad u inostranstvo, kum Ljubiša mu je preveo diplomu i preporučio ga jednom hotelu u Sent Moricu u Švajcarskoj.
Radiša je 1985. godine dobio posao, ali je ubrzo dobio otkaz, jer nije znao nemački. Onda je počeo da pere sudove, potom je pre podne radio kao portir, a uveče u jednom bifeu. Međutim, njegova upornost, vredan rad i neobičan talenat omogućili su mu ne samo da se snađe u mestu u kome najveći bogataši imaju svoje domove, već i da napreduje. Njegov sin Igor, koji je u Švajcarsku došao pre devet godina, zaposlen je u stolarskoj radnji.
– U četiri hotela sam radio sve poslove koji se odnose na ručnu obradu drveta, gipsane, ali i mnoge druge radove u tim hotelima i stanovima koje svaki od njih ima. I sve to zahvaljujući satovima u duborezu – počinje Radiša svoju priču.
Naime, u vreme kada je njegova plata bila 900 franaka naš sagovornik je u jednoj prodavnici nameštaja video sat u duborezu koji staje 950 franaka. Rešio je da se oproba u ovoj vrsti umetnosti. Doduše, to nije bilo slučajno. Rad u drvetu ga je zanimao još u srednjoj školi. Želeo je da upiše Likovnu akademiju, ali pošto je tokom studija morao da živi u Beogradu, odustao je od daljeg školovanja, jer je morao da se vrati na imanje.
– Pitao sam gazdu da li bi mi kupio drvo, a da ja uredim jedan stan u hotelu. Rado je pristao. Ja sam nabavio alat i počeo da radim satove u slobodno vreme. Napravio sam ih nekoliko stotina i imao sam sreću da ih sve prodam. Gazda je ubrzo otvorio i stolarsku radionicu u kojoj se prerađivalo staro drvo koje je korišćeno za uređenje enterijera. Tako sam počeo da uređujem hotele i stanove – dodaje Radiša za “Vesti”.
Kada mu je gazda pomogao i da kupi stan, Radiša je iz Strmostena kod Despotovca dovukao šleper orahovine. Od tog drveta uradio je podove i nameštaj u svom stanu. Kada smo ga upitali da li je bolje u Švajcarskoj ili Srbiji, on nije mogao da se jasno opredeli, jer kaže da i u jednoj i u drugoj zemlji puno radi.
– U selu sam sa bakom danju pešačio po četiri-pet kilometara do tora u kome su nam bile ovce. Radio sam puno na imanju. Ali, ni ovde nije lako.
Ant
Plaćen po satu
– Plaćeni smo po satu, ali radimo od pola osam izjutra do sedam uveče. Srbi su veoma radan narod i gde god su otišli pokazali su se kao dobri radnici – veli Radiša.
On još uvek nije odlučio da li će se vraćati u Srbiju. Svestan je da u poljoprivredi nema budućnosti, jer potiče iz planinskog kraja.
Ant
Kupio staru vodenicu
Preduzimljivi Radiša nikada nije bez planova. Kupio je staru vodenicu na reci Resavi pored koje planira da napravi etno-kuću i motel. Pokušaće da otkupi i nekoliko hektara šuma oko vodenice koje je država oduzela. Ukoliko mu država dozvoli napravio bi i vodopad sa jazom koji bi služio kao jezero. Pored bi napravio terasu restorana i drveni most sličan onom u Lucernu, koji bi bio povezan sa motelom.
