Najstariji je parohijanin parohije svetog oca Nikolaja u Blektaunu. Decenije su prošle otkad on brine o hramu i ostalom oko hrama, a ima mnogo čega da o hramu treba i mora da se vodi računa.
Još dok sam pre desetak godina redovno služio u tom hramu zapazio sam dva vrla čoveka, Andriju Kajteza i Mitra Rebića. Dugo vremena smo se družili pre i posle liturgije i poprilično se upoznali i zavoleli. Doduše, Mitra svi vole i često naglašavaju da je on među nama najstariji, a mi šta ćemo, pa umesto da mu otpevamo mnogaja ljeta – udarimo aplauz.
To me podseća kad su po Drugom velikom ratu Srbi u Bosni osnovali parohiju i došli na službu, te im paroh na Božić odslužio liturgiju i čestitao Mir Božiji i Hristos se rodi. Ih? Šta treba da odgovore na ovaj pozdrav? Svi u glas povikahu: Mašala. Sama reč “maš Alah” znači dar iliti davanje Božije.
Beg u četnike
Elem, kako je Andrija odavno umro, nama je ostalo da se sakrivamo za čika Mitra.
Otkud da ga ja od pola sedme decenije života oslovljam sa čika? Pa, ne znam. Mnogo je, brate, stariji od mene. Stariji je 31 godinu. Neka nam ga Bog poživi.
Dakle rođen je ne tako davne 1922. godine u selu koje se zove Peširići kod Rogatice.
Tu je učio nešto škole, ali dolazi nesrećni Drugi svetski rat. Dete Mitar pobegne kod četnika u šumu. Beše ih svega sedmorica.
“Ustaše ubiše mog druga i oca mu. Patnje, muke, spavanje u granju, na ledini, beda i jad da se opisati ne može.”
U toku rata morahu do Like i Dalmacije da spasavaju Đujića. Njihova leteća brigada. “Napadali nas komunisti, ali kad smo ih zajmili preko Nevesinja, Knina, Dinare”, priseća se starina od 97 godina.
“Dočeka nas Franketić i njegova crna legija, i njih razbismo. Posle, stalne borbe sa komunistima u Kninu, Golubiću, Srbu, Strumici. Tu nađosmo u hramu 9 ili 11 mrtvih. Pobili ih komunisti. Ustaše su od nas bežale, a komunisti su nam davali otpor. Bilo je i teških trenutaka. Drugi dan Božića pola dana sam ležao u vodi dok nije stigla pomoć. To beše 1943. godine…”
Bombe iz “štuka”
“Uvek borbe sa komunistima i partizanima. Zarobimo dve partizanke. Ala su bile nezgodne. Jedna iz Crne Gore, a druga iz Srbije. Komandir Radomir Nešković je pita, a ona mu psuje majku balavu. I nastavlja: “Ja znam šta ćete od nas raditi.” Mi smo ih poslali Jevđeviću. Uhvatili smo ih na Dinari.
Stalna ratovanja, borbe. Uvatismo jednog ustašu. Vodeći ga kroz selo neko mnogi su ga grdili, ali ga ne dadosmo na pogubljenje. Šta je dalje sa njim bilo, ne znam.
Na Neretvi sruše most ispred nas. Nemačke “štuke” nas bombarduju, a laže se da sarađujemo sa njima. Poginu nam za dan pet boraca iz naše čete samo. Samo iz naše čete, a kamoli iz ostalih jedinica.
Onda smo ih dobro zajmili. Tri puta uzimamo Nevesinje, oni ga tri puta vraćaju.
Kad smo ih naterali iz Nevesinja, poslali smo predstražu za njima, a mi da se odmorimo u Kalinoviku.
Švabe nas brane i tuku
Nemci su 15. maja 1943. stigli iz Sarajeva. Dok smo mi jurili komuniste, Švabe nas opkole i zarobe 300 boraca. Neki su pobegli. Nas su pohvatali. Oterali u Zenicu u kazneni zavod, u železne ćelije. Svaka ćelija je namenjena za jednog, a nas trpaju po dvojicu.
Kad smo došli, pokojni Gojko Bandžo vrišti i smeje se, veli: “Jesam li opet došao u moju ćeliju?” Tu je ležao i ranije. Tad se potpisao ekserom na drvetu, to smo videli. Eto kakva sudbina.
Na Borikama je poginuo prote Bulovana sin Milovan. Kad su nas Švabe terali kroz Sarajevo za Zenicu, bule nas pljuju, Švabe nas brane, mada ti ne pričam.
Kad su nas terali u Solun kroz Skoplje, Šiptari još gori od bula. Nisu smeli da nas puste ni da idemo u nužnik. A bili smo u G kolima, tj. u vagonu za stoku, naravno. Balisti su bili sto puta gori.
U Solunu, u vojnički kamp Pavlomela. Tu smo radili dve godine. Švabe nas tukli ko volove. Izbacimo popa Zonića, te on ode do Crvenog krsta, onda je bilo bolje. Naređeno im je da nas ne tuku. Ali, što su nas tukli prvi dan!”
Samo ne kod Tita!
Pade mi na pamet. Na sudu veli sudija: “Cigo, sad reci što si juče priznao policiji da si ukrao. “Nisam ukrao, gos’n sudija”. Pa juče si priznao. “Pa tukla me policija, morao sam.” “Cigo, ne laži, danas policija ne tuče. To je samo bilo za vreme kraljevine u Jugoslaviji.” Veli mu Ciga: “Ne znam za danas, ali mene juče, ne da su tukli, ubili boga u meni.”
“Kad su nas Englezi oslobodili, odemo za Italiju.
Došli grčki komunisti, pa viču: “Tito, zito, tj. živeli!”
Elefterija, tj. sloboda. Lepe na nas petokrake. Ja je odmah skidoh sa sebe i pogazih.
U Italiji pet godina po kampovima. Hteli su da nas vrate kod Tita. Mi htedosmo da ubijemo toga službenika, kad je saznao onda je promenio odluku i nije nas poslao na zaklanje kod komunista, kao što mnoge jesu.”
Brojno potomstvo
Dolazi Mitar u Sidnej 1949. Kamp je u Baturstu. Nakon mesec dana dobija posao kod vojske u Morbenku.
Tada je bilo obavezno da se radi dve godine tamo gde te pošalju. Posle je Mitar radio 31 godinu na železnici. Sad ima “zlatnu kartu” za putovanje.
Ima osmoro unučića, desetak praunučića i svakako četiri ćerke, vrlo aktivne u tatinoj parohiji, koja je sad i njihova.
Koliko svi vole parohiju u Blektaunu, toliko vole i pomagali su manastir kod Kanbere.
Neka nam žive Mitar, ćerke njegove, zetovi, unučad, praunučad i sve redom. Amin! Bože daj!
