Kolege kažu da je predana svojoj profesiji, a po svedočanstvu bližnjih, pouzdan je i odan prijatelj, neko na koga može da se računa u svakoj životnoj situaciji, analitično pristupa svakom problemu i daje dragocene savete. Dodaju da je vreme sa njom uvek zabavno, osmišljeno i blagorodno, jer zna kako se neguje prijateljstvo.
Reč je o Maji Kovačević Tomić, sudiji Vrhovnog suda Srbije, koja je široj javnosti godinama bila poznata kao prvi portparol Specijalnog suda za organizovani kriminal. Bila je i predsednik veća koje je osudilo Jotkinu "kruševačku grupu" i član veća koje je osudilo grupu Firma, ogranak zemunskog klana, a cena ovih presuda je da i danas, već skoro deceniju, živi pod budnim okom policijskog obezbeđenja.
– Oni su nevidljivi, ali su uvek tu. Bilo mi je u početku teško da se naviknem na tu situaciju, ali čini mi se da je vremenom ona postala stresnija njima nego meni jer sam kao i svaka žena nepredvidljiva u svakodnevnim navikama i potrebama. Desi mi se da zaboravim da kupim nešto za kuću, pa istrčim napolje, a obezbeđenje bude u panici jer izlazim bez najave – kaže za "Vesti" Maja Kovačević Tomić, koja je tokom svoje karijere prošla sve stepenice – od Opštinskog preko Okružnog i Specijalnog do Vrhovnog suda.
Rođena je u Beogradu, u čuvenoj partizanskoj porodici. Otac Mitar je bio nosilac Ordena narodnog heroja, a majka Borka je bila prvoborac. Mnogima je uvek bilo zanimljivo to što joj je blizak rod bio legendarni partizanski komandant Sava Kovačević.
– On mi je deda po ocu. Tačnije, on je rođeni brat mog dede koji je morao po zadatku Kominterne da ode u beli svet, pa je Sava koji nije imao dece brinuo o njegovoj porodici – priča Maja, kojoj ovaj pedigre nije ni pomogao ni odmogao u poslu za koji se opredelila jer niko od njenih nije bio pravnik po struci. – Ipak, dvoje nas dece je završilo Pravni fakultet. Osim mene to je i moj mlađi brat Pavle, koji se posle opredelio za advokaturu. Stariji brat Dragan je ceo radni vek proveo na RTS kao reditelj.
Za ovaj fakultet se odlučila jer, kako kaže, nije imala neke posebne talente, pa joj se on činio kao najsveobuhvatniji u potonjem biranju užeg zanimanja.
– Kada se dogodila tragedija sa mojim školskim drugom koji je nastradao, svi smo došli u Palatu pravde da ispratimo suđenje povodom tog slučaja. Bila sam impresionirana onim što sam čula i videla i od tog trenutka sam se opredelila za krivično pravo – priča naša sagovornica koja je tokom svoje karijere i donela više od 2.000 prvostepenih presuda.
Šira javnost verovatno nikada ne bi čula za nju da sa osnivanjem Specijalnog suda za organizovani kriminal, koji je inicirao tadašnji premijer Zoran Đinđić, nije dobila ponudu da bude njegov portparol.
– Smatrali su da sam dovoljno komunikativna i iskusna za tu poziciju koja do tada nije postojala. Meni je to bio profesionalni izazov. Ironija je bila da je tokom formiranja ovog suda premijer Zoran Đinđić ubijen, tako da je prvi predmet Specijalnog suda bio predmet atentata. Interesovanje javnosti za to suđenje, kao i za sva druga koja su se odvijala u Specijalnom sudu bilo je ogromno pa se i moj život promenio. Odlučila sam da u svakom trenutku budem dostupna svim medijima, da kažem sve što se moglo reći i da ne mistifikujem rad suda niti dešavanja u sudnicama.
Tada je do izražaja došla njena otresitost i jasnost, kada je "bez dlake na jeziku" izveštavala o najosetljivijim detaljima istrage koja se vodila povodom atentata na premijera Đinđića. Pokazalo se, da je to mnogo širi proces koji se ukorenio u srpsko društvo.
– Sudijski posao je stresan, a ja sam prošla vatreno krštenje kada sam iz Opštinskog prešla u Okružni sud gde se sudi za najteža krivična dela i gde se izriču najteže kazne. Takva suđenja ostave trag bez izuzetka, a trenutak izricanja presude je poseban sam po sebi. Kao sudija, vi ste na bini, u sudnici vrvi od emocija i svi bez daha čekaju vašu odluku. Uvek su prisutne dve suprotne strane, optuženi i žrtva.
Kakva god da je presuda neko je nezadovoljan i dešavaju se burne reakcije na koje morate biti spremni. Tokom suđenja često postoji i pritisak javnosti koja se svrsta na jednu ili drugu stranu, ali sudija mora da bude iznad toga i da se ponaša profesionalno. Za mene kao sudiju bilo je najvažnije da nikada ne zaboravim šta moja pogrešna odluka može da proizvede i da se nikada ne postidim nijedne odluke – objašnjava Maja Kovačević Tomić, koja u šali na svako privatno pitanje kaže: "Braniću se ćutanjem."
Mada je već prošlo skoro dve godine kako više nije u Specijalnom nego u Vrhovnom sudu Srbije, i iako i dalje živi pod policijskom zaštitom, ime Maje Kovačević Tomić svake godine nalazi se na listi najmoćnijih žena Srbije.
Predivno detinjstvoDetinjstvo je provela na Dorćolu i pamti ga kao bajkovito u srećnoj velikoj porodici, u kojoj se znao red. – Za moju generaciju je u detinjstvu, pa i u mladosti, najlepši doživljaj bio je odlazak na klizanje na Tašmajdanu. Klizalište je bilo naš korzo. Bilo je to mirno i srećno vreme, kada su za mlade zaživele i neka nova mesta kao što je Dom omladine gde smo išli na prve igranke, a kasnije i u jednu od prvih beogradskih diskoteka u hotelu Mažestik u kojoj je tada pevala posle nadaleko poznata Josipa Lisac – priseća se Maja, koja kaže da Beograd nikada nije želela da napusti ni kada joj se za to ukazivala prilika.
Stekla poverenje medija– Uspela sam da ostvarim dobru komunikaciju sa medijima i stekla njihovo poverenje. Mislim da je ta saradnja dodatno doprinela ugledu koji Specijalni sud uživa u javnosti – kaže Maja Kovačević Tomić. |
