Nakon 37 godina uspešnog rada, više od 2,5 miliona zadovoljnih gostiju, pet zvezdica i brojnih priznanja čuveni beogradski hotel “Zlatnik” od ove godine postao je licencirani Dom za negu odraslih i starijih lica u kome novi gosti žive kao kod kuće, a uživaju kao u hotelu.
Među prvim stanarima stigli su supružnici Vuković koji su godinama ranije bili česti gosti restorana “Zlatnik”. Prema rečima Špira Vukovića, najvažnije za starije ljude jeste svakodnevna zdravstvena nega i međusobna komunikacija.
HOTEL ZA TREĆE DOBA
– Meni je 90, a mojoj supruzi 88 godina i prilično smo narušenog zdravlja. Naša deca već odavno nisu deca, već odrasli ljudi, u penziji, koji imaju svoje obaveze i zdravstvene tegobe. Svi nas obilaze i brinu za nas, ali posete su uvek danju, kad smo dobro, a nama pozli noću kada smo sami. Zato smo odlučili da odemo u neki malo bolji Dom i potražimo pomoć. Pojavila se vest da je “Zlatnik” postao Dom. To nas je baš obradovalo, jer je naš stan u blizini pa se osećamo kao da nismo ni otišli od kuće. Naša rutina sa komšilukom, decom, prijateljima je ostala ista. Sa svima smo u kontaktu i što je najvažnije ja više ne moram da gledam svoju suprugu kako se umara dok se trudi da nam skuva, opere, prostre veš, servira hranu. Konačno nam neko pomaže oko svega toga. Mesec i po dana kako smo ovde, a već osećamo da smo psihički i fizički bolje. Verujte mi na reč, ovo nije Dom, ovo je hotel za starije ljude ili treće doba. Ambijent je lep, ima dosta sadržaja, a ono što nam najviše znači jeste stalna zdravstvena zaštita. Tu su sestre, tehničari, negovateljice, terapeuti, doktori, plus sva ta hrana, pet obroka dnevno. Taman kad dođem u sobu zovu nas da dođemo na užinu ili obrok – iskren je Špiro Vuković, a sa njim se slaže i general u penziji koji je sa suprugom došao među prvim stanarima.
POSVEĆENOST DOKTORA
– Imamo petoro unučadi i dvoje dece, ali oni žive svoj život i ne želimo da to ugrožavamo. Posle blage korone pojavili su se i drugi zdravstveni problemi. Ja sam vojni osiguranik i od pre par godina doneti su neki pravilnici jako štetni za nas, po kome ja nemam pravo na vojnu hitnu pomoć ako sa mnom ne može poći i neko kao pratilac. Moja supruga je teži bolesnik od mene i ne može uvek da mi bude pratilac. To automatski znači da meni vojna hitna pomoć ne može uvek pomoći. Postalo je previše rizično da živimo sami. Naša kćerka je pronašla informaciju da je “Zlatnik” postao starački dom i to nas je iznenadilo, ali i obradovalo. Nismo se mnogo dvoumili, jer poznajemo njihov restoran, uslugu i hranu od pre. Često smo ovde dolazili sa decom. Nedavno smo se doselili i naš prvi utisak je izvanredan. Smeštaj nam je lep i dozvolili su nam da ga malo prilagodimo nama. Dodali smo neke detalje koji nam trebaju i to nam mnogo znači – iskren je general koji u slobodno vreme voli da piše knjige.
– Napisao sam već tri knjige i ovde mogu da nastavim da pišem. Moja supruga voli da čita, da se druži i doteruje, a ovde imamo i biblioteku i slanu sobu i frizerski salon, tako da mislim da će nam oboma biti prilično lepo i zabavno. Moja bakica je najlepša bakica ovde, a i ja sam dobro, jer se ona i dalje brine za mene. Deca nas često posećuju kao i unučad. Primećujemo da je u domu fino društvo. Nismo još sve upoznali, ali vidimo da je osoblje divno, posebno lekarka Marina. Ona se baš zauzela za mene, jer me muči jedna teška bakterija koja mi napada želudac i creva. Doktorka Marina je shvatila da je ona smrtonosna i teška za lečenje i uhvatila se u koštac sa mojom bolešću i svaki napredak shvata kao lični uspeh. To mi mnogo znači – s ponosom priča general u penziji i priznaje da im u početku i nije bilo baš tako lako da napuste svoj stan.
NAJTEŽI JE GUBITAK “DOMAĆINLUKA”
– Najteže nam je bilo da psihološki prihvatimo gubitak tog “domaćinluka” koji čovek gradi godinama. Činjenica je da to više ne postoji, jer sada imamo drugu kuću, koju nismo mi sagradili i uredili, ali kako smo u prošlosti često putovali i bili u raznim hotelima, sad nam godi taj osećaj kao da smo opet na nekom putovanju gde se osećamo kao kod kuće, ali ipak nas uvažavaju i goste kao da smo u pravom hotelu – objašnjavaju supružnici koji su zadržali svoju malu rutinu i često odlaze u duge šetnje po Zemunu.
– Nas dvoje volimo da šetamo i često idemo u šetnje, ali više nismo sami. Uvek mora neko da ide sa nama, tako da nemamo više tu intimu kao nekada, ali ih apsolutno razumemo, jer to pokazuje koliko su odgovorni i brižni prema svakom od nas – objašnjava general u penziji.
RAZNOVRSTAN SADRŽAJ U DOMU
U “Zlatniku” postoje razni sadržaji koji stanarima pomažu da ispune svoje vreme, a nedavno su svi stanari izrazili želju da svoje knjige poklone “Zlatnik” biblioteci.
– Osim čitanja, komunikacija je ključna za psihičko zdravlje čoveka, a mi se ovde družimo, prepričavamo jedni drugima doživljaje, hvalimo se sa unucima i praunucima i tako nam prolaze dani. Primetio sam da kad neko nov dođe, da li zbog činjenice da je odvojen od kuće, ostatka porodice ili ima zdravstvene tegobe, on je povučen, zatvoren, nepoverljiv, usamljen, uplašen… Ali kad svi mi malo popričamo sa njim posle par dana to je sasvim drugi čovek. Znači da smo društvena bića, da volimo da se družimo, komuniciramo i vodimo ispunjen život. Sve to skupa čini nas zadovoljnim da u miru i radosti proživimo svoj život. Mi koji smo izabrali ovu kuću smo zaista srećni ljudi što smo doživeli da možemo pod stare dane da živimo u ovakvim uslovima. Svakome bih preporučio da nam se pridruži – iskren je Špiro Vuković.
Više o “Domu Zlatnik” moguće je pronaći na sajtu www.domzlatnik.com
