Mnogo truda uložila je naša čitateljka i dobrotvorka – Baka iz Memingena u Nemačkoj, da bi pripremila i poslala paket odeće, školskog pribora i slatkiša za malu Mariju – Maru Milanović iz sela Žunjevići na Rogozni, dugogodišnju štićenicu Humanitarnog mosta “Vesti”. Sada, đaka-prvaka koja se sa tatom Milanom i majkom Evom na opusteloj planini kod Novog Pazara bori sa bespućem i nemaštinom.
Pošto je njihovo selo daleko od grada, a put je kaljav i loš, sve troje došli su u Novi Pazar pešice i stopom da preuzmu paket iz Memingema i još 100 evra koje im je poslala dobra Baka iz ovog bavarskog grada.
– Ustali smo u šest sati, nahranili kravu i konje, a potom pešačili do Lukara gde smo na deonici Jadranske magistrale Novi Pazar – Ribarići uspeli da stopiramo jednog Crnogorca koji nas je prevezao do Novog Pazara. Čim preuzmemo paket, platimo struju i kupimo najosnovnije namirnice i sredstva za higijenu vraćamo se nazad kući na planinu. Do Lukara imamo autobus, a potom ćemo paket nositi na leđima, nema nam druge, tako živimo godinama – priča Milan.
Navodi i da on i njegova supruga nisu bolesni, da rade koliko mogu, ali da od posne planinske zemlje, u selu “bogu iza leđa” i od svog rada i imanja ne mogu da prežive.
– Zbog toga su skoro svi otišli sa Rogozne, a mi smo ostali, jer nemamo gde da odemo. Nadali smo se da će i do nas stići bolji život, ali ga još nema ni na vidiku. Bojim se i da našu Maru ovde ne čeka ništa dobro. Kad završi četvrti razred u
Žunjeviću moraće svakodnevno da pešači do udaljenih Lukara, vraćaće se po mraku. Nadamo se da će biti još dece i da je neće biti strah – priča Marina majka Eva,
žena koju su životni vetrovi i sudbina iz Vojvodine doneli na Rogoznu.
– Da nije bilo pomoći čitalaca “Vesti” mi bismo gladovali. Posebno zimi kada nemamo od čega dinar da otkinemo. Bilo je baš teških dana. Leti konjima (jednog su nam kupili čitaoci “Vesti”, a jednog smo iznajmili kod poznanika iz okoline Novog Pazara, jer nismo mogli da ga kupimo) izvlačimo drva iz šume, oremo za pare, kopamo, kosimo, beremo pečurke, kleku i šipurak da bismo preživeli. Sve to je samo za golo preživljavanje od danas do sutra. Kuća nam je stara i oronula, crep prokišnjava, još nam je zemljani pod. Ne možemo da sastavimo za popravku, jer se uvek ispreči neka bolest. Milan je dva puta operisan, a Mara je operisala slepo crevo, pa su lekovi i odlasci u Novi Pazar bili preči – dodaje Eva Milanović.
Naglašava da će donaciju iz Memingena potrošiti za kupovinu namirnica, nabavku semena za prolećnu setvu i regulisanje duga za struju.
– Hvala mnogo našoj divnoj dobrotvorki iz Memingema i njenoj porodici. Hvala im što misle na nas i što nam pomažu, hvala svim čitaocima “Vesti” koji su nam poslednjih godina pomagali. Kupili su nam dva puta po kravu (prva uginula zbog mraza), zaprežna kola, konja koji nam mnogo znači, šporet, telefon za Maru i još mnogo toga i koliko-toliko nam olakšali život. Nikada nećemo zaboraviti tu dobrotu – poručuje Eva.
Biće još pomoći
Dopisništvu “Vesti” javljala se još jedna naša čitateljka iz Minhena, rodom iz Blaca podno Kopaonika, koja je, takođe, izrazila želju da pomogne porodici Milanović. I ona sprema paket i nešto novca koji će proslediti maloj Mari i njenim roditeljima.
Bez zdravstvene knjižice
Milan i Eva nemaju zdravstveno osiguranje, jer godinama nisu plaćali porez na zemlju i nešto šume koju poseduju, pa nemaju ni zdravstvenu knjižicu. Kad se rzabole moraju sve da plate ili da plate 100 evra raznim agencijama koje ih osiguravaju na mesec dana. Kada je operisao žučnu kesu, Milan je morao da plati za lečenje čak 700 evra. Sa sličnim nevoljama suočavavaju se još mnogi u ovom kraju.
Puste želje
Milanovićima bi mnogo značilo kada bi uspeli da kupe još jednog konja, da poprave krov na kući, da stave pod, da uvedu vodu u kuću i naprave dugo priželjkivano kupatilo.
– Bojim se da su to samo naše puste želje. Borićemo se još koju godinu, dok je Mara sa nama, a kasnije: ko zna, možda i mi krenemo nekuda trbuhom za kruhom. Mnogi nam kažu da je to trebalo da učinimo još pre 10 godina, ali meni se nisu napuštale rodna gruda i rodna kuća kakva god da je. Da je asfalta, kakvog pogona, kredita za poljoprivrednike i otkupa bilo bi i na Rogozni nade. Ovako, samo Bog može da nam pomogne – rekao nam je na rastanku Milan pogledajući u nebo i bojeći se da ga sneg zajedno sa porodicom ne zaveje negde u putu.
