Nekoliko puta odjeknulo je rukom zatreseno poveće metalno zvono kojim je Nikola Šuica, uvek šarmer, dao znak za početak večeri posvećene dijasporskom veteranu Momčilu – Momi Vučiću. Sala Kulturnog centra Srbije bila je puna, bliskost pristunih sličila je porodičnoj, a iako je ceo Momin višedecenijski pariski put bio vezan za srpstvo i srpski jezik, ipak se, zbog uvažavanja gostiju Francuza, sve, uglavnom, odvijalo na jeziku zemlje domaćina.
Momčilo – Momo Vučić je doktor nauka, najviše naučno zvanje stekao je na Sorboni na temu obrazovanja naše, tada jugoslovenske dece, veoma brojne u rasejanju.
Momu dobro znaju brojne generacije.
– Bio mi je razredni starešina, znamo se 60 godina. Predavao mi je francuski jezik. Kad sam mu rekla da sam iz Gnjilana, on procvetao. U Parizu je učio sve generacije moje dece. I, zaista je za divljenje što je njegova cela pirotska porodica još u ono davno vreme bila posvećena francuskom jeziku i kulturi – seća se veteranka Živka Mančić.
– Poznajem Momu 20 i kusur godina, prosvetni radnik koji je radni i životni vek posvetio deci dijaspore. Na svetu treba da postoje takvi ljudi, a i da im se, bar na kraju karijere, na neki način zahvalimo – prosuđuje penzioner Miki Grubišić.
Momo jeste centralna ličnost ove večeri, ali je središnje mesto za stolom dodeljeno legendi dijasporskih aktivista Mići Aleksiću, zbog producentske i prijateljske uloge u kreiranju knjige “Ulica mog detinjstva”, objavljene pod Mominom posvetom: “Za sve one kojima Roditeljski kutak i Detinjstvo čine nezaborav i znače Život”.
U Mominom autorskom delu prepliću se autobiografski detalji na putu od rodnog Pirota i ulice pune raznih mirisa i uspomena, kroz rad i život u gradu svetlosti do penzionerskog smiraja, uz suprugu Miku.
– Nešto što je bilo, pa se raspršilo, nestalo, suveniri iz detinjstva, rat, siromaštvo… – tako je taksativno o Mominoj knjizi počeo da govori bivši arhitekta i aktuelni poeta i prozaista Nikola Šuica.
Onda je Momo naglasio:
– Francuska mi je bila zaštitnik. U Francuskoj sam prolazio kroz sve domene dijasporskog života.
Dijasporski pisac Vlastimir Stanisavljević Šarkamenac je nastavio:
– Ovom svetu, Momo je poklonio svoju skromnost i dobrotu. Kad bi bilo po Bogu, svako bi trebao da napiše svoju knjigu života, svoju himnu.
Nostalgija bazirana na ljubavi, ponajviše na majčinoj i realnost kroz koju provejava oda Francuskoj su elementi na kojim je Momčilo Vučić gradio knjigu, svoju zaostavštinu, o čemu je pred prisutnim rasvetlio i svoj esej.
Dragana Pajović, potpredsednik Saveza Srba Francuske i Deniz Gonzales, profesor umetnosti u penziji, čitale su odlomke iz Mominog autobiografskog dela, pridružile su im se devojčice Anđela Duval (9) i Una Trivunčić (13), savršeno čitajući Mominu pesmu o majci “Hvala ti” i dokazujući da moramo biti ponosni na decu koja “po srpski” rastu u rasejanju. Divljenje prema Momi izneli su i prijatelji Ranka Todorović Grubešić, Verica Matine i Slobodan Slavković.
U ovoj večeri, sve pročitano i sve izgovarano o našem Momi, profesoru dopunske škole, doktorandu sa Sorbone, malo je za veličinu koju poseduje.
Uvek ima pravi savet
Momo je deset godina bio predsednik Udruženja Kozara, produžio je kao počasni predsednik.
– Kad bi, onako skroman, vodio zapisnik, ja dam sinu, školovanom u Francuskoj, da pročita, a on me pita ko je to pisao, nijedne greške. Momo je i danas naša pamet, uvek nam održi lep govor, uvek pokloni pravi savet – na dušak nabraja Ilija – Miki Vujović, veteran Kozare.
Super čovek
– Super čovek! U životu i na zemlji nema boljeg! – tako Mika ocenjuje svog supruga Momu.
Doktorat jedinstven u svetu
Na izmaku večeri, Mića Aleksić je dao zaključnu reč:
– Radeći kao koordinator za dopunsku školu, kad sam prvi put sreo Momu, upitao me koja su deca najbolji đaci, rekao sam: “Oni što idu u francusku školu i uče srpski.” Momo je odmah pristupio svom zadatku, nabavljao podatke, precizne, tačne i 1. jula 1992. godine obradio doktorsku tezu na temu “Jugoslovenski učenici u francuskom obrazovanju” i sve što to prati. Dakle, doktorat jedinstven i kao takav jedini na celom svetu. Istakao bih i ovo: nije bitno u kojoj zemlji živiš i koji pasoš nosiš, bitno je da neguješ jezik i kulturu svog naroda. Naravno da je bolje poznati dva umesto jednog jezika.
Aplauzi Džeriju
Poseban je ugođaj bio nastup gitariste Džerija. Prvo je sa “Tamo daleko” istinski raspalio hor prisutnih zemljaka, da bi pevao kantautorske pesme, pa u svom aranžmanu oživeo “La palomu”, pesmu o golubu i golubici. Usledili aplauzi, spontani i dugi.
