Život pod srpskom zastavom

Sedimo u njegovoj kući u Lepingtonu, na jugozapadu Sidneja. Desilo se da je baš 14. februar, isti dan kada je on, 52 godine ranije, 1958, osvanuo u Italiji, odakle je, nakon kraćeg boravka, krenuo put Australije. U Ameriku nije hteo, a sviđala mu se, kaže, Kanada, "ali bre mnogo hladno da radiš tamo kao vozač, smrznuću se".

"Znam da je moj pradeda pričao da je Australija negde tamo na kraju sveta, ubij bože. Ali da su dobri vojnici. Pradeda pamtio Prvi svetski rat i junaštvo Australijanaca."

Miroslav Antonijević je jedan od inicijatora sutrašnjeg (subota) druženja emigranata koji su u Australiji navršili 50 godina života. Zanimljiv sastanak i proslava svojevrsnog jubileja u novoj zemlji organizovan je u Srpskom centru Bonirig.

I on je, kao hiljade njih tih pedesetih godina, iskrcan iz broda u Melburnu i smešten u čuveni prihvatni centar "Bonegila". Godinu nakon dolaska, oženio se Ružicom Simić, devojkom iz okoline Brčkog, takođe detetom nemačkog ratnog zarobljenika.

Ona je živela sa majkom na farmi u Parksu, Viktorija. Preselili su južno od Sidneja, prema Vulongongu. Miroslav i Ružica radili su teško, ona na farmi, a on, uz ostalo, i na visokim pećima u Port Kembli.
 

‘Znalo je da mi pozli, ako ne uzmem obaveznu tabletu (soli)".
 

Posle se prebacio na železnicu, kao mašinovođa. U penziju je otišao sa 59 godina života, kao vozovođa u Sidneju. Od penzijskog fonda isplatio je farmu. Svoj život opisao je u stihu, sažeto, na dve stranice.
 

"Ali kuda sada/ koja džada?"- napisao je jednostavno o najtežoj emigranskoj dilemi.
Miroslav i Ružica Antonijević u ovom mesecu proslavili su 50 godina braka. Slavlje su im priredili sinovi Vidak i Petar i ćerka Kristina. Vidak, inače, ima tri sina, a Kristina ćerku i sina. Petar je neženja.
 

"Jesi li ga snimio ispod srpske zastave nad prozorom?", proverava Ružica koja je najveći deo vremena i tog dana provela napolju na farmi.
njihova kuća u Lepingtonu je lepa, prostrana, udobno nameštena, sa stotinama porodičnih fotografija po zidovima i policama.
 

"Sad ćemo morati i odavde da selimo. Preko farme prolaze dva nova puta. Ne znam još gde ću, ali zemlju volim i tražićemo farmu opet", kaže Miroslav.
Rođen 1932. godine, u selu Slatina između Kragujevca i Jagodine, sin Srbina koji je proveo rat u nemačkom zarobljeništvu, siroče bez majke koja je umrla u ratu, Miroslav je zaista imao nameru da što pre pomogne svojoj familiji, koja je živela od malo zemlje, i da stekne svoj hleb u rukama.
 

"Komunisti su jurili omladinu da je vuku u grad. I bilo mi lako da se prijavim. Država mi je spremno dala zanat, završio sam za obućara. Bio sam i u omladini. Gutao sam sve što su mi servirali. Izvukli su me iz blata, moram da priznam. Da nije bio taj sistem da oni omladinu privlače, moguće da ja ne bih imao šanse. Nekad je bilo da roditelji moraju da plate majstoru da dete uči zanat i da mu donose hranu da jede, a ovo je ipak bio neki sistem.
 

”U vojsci sam služio u gardi, u autojedinici. U vojsci su počele da mi se javljaju i sumnje. Video sam kako se iživljavaju na vojniku kome su u pretresu u sanduku našli Bibliju i krst. Vikali na njega pred celim bataljonom, ‘Vidi,’ kaže, ‘šta Titov gardista čuva’. Stvari mu razbacali, ribaju ga, a on jadan, plače, suza suzu prati”.
 

”Imao sam teču u Beogradu, išao sam kod njega često, ali on nije mnogo pričao o politici preda mnom. Pazio je, znao da sam omladinac. Ispričam mu ja to za Bibliju i ustav. Kaže on: ‘E sinko moj, srpskoj naciji se loše piše’. Kad sam izašao iz vojske, nigde nije bilo posla, uzeli su me u "Borovo" ali da radim u gumari. Ja odbio. Potucao sam se kod privatnika, dobro su plaćali, ali sam više bio bez posla, nego što sam radio. Onda sam u jednoj kafani u Beogradu gde smo se sastajali, bilo puno komunista, lanuo i to je presudilo”.

”Taman je dolazio u Jugoslaviju Haile Selasije iz Etopije. Kažem: "Vidi ovog našeg Tita, šepuri se po Beogradu, kao da hoće da bude car kao Selasije". Oh bodž, kad su se oni okomili na mene. Jako sam se uplašio. Mislio sam da će da me progutaju. Postanem ja, tako, reakcija. Opet ja teči i kažem da sam zabrljao. ‘Auu,’ veli on, ‘crni sinko, sad si zabeležen. Najbolje ti je da se negde skloniš’.
 

”Velim sebi, pa i šta me veže, samo se potucam bez posla. A već sam u vojsci mislio da bežim preko granice. I završim u Rijeci, gde sam konačno odlučio da idem. Pre toga sam prostudirao mapu, svaki inč, kuda da idem… Uspnem se na jedno brdo, piše na slovenačkom Mački ili Gati na italijanskom. Idem putem, pored mene stane čovek na vespi. Pita me hoću li da me poveze za Trst, jezik mu mešavina italijanskog i slovenskog, razumevao sam posle dve godine u Rijeci. Ja pristanem, a on kaže: ‘Benvenuto’ (Dobrodošao). Znao je on da sam begunac. Tih godina tamo su se stalno sretali sa ovakvima kao što sam ja bio. To vam je bilo 14. februara 1958. godine", kaže Miroslav.
 

Nema emigranta koji, kao i on, ne pamti taj dan. Kad je otišao.