– Dobro došli, samo polako, slabo se vidi, doskora nismo imali struju, posle pet godina ponovo nam je priključena. Tugo, što smo se obradovali. Jedna sijalica gori i milina, deca mogu koliko-toliko da uče, da vide kad treba da izađu po vodu na česmu koja je napolju, u poljski klozet koji je u dvorištu. U drugoj sobi je gasaljka, dovoljna je da možemo samo da uđemo. Nismo imali novca da platimo struju, a dug smo nasledili od Zdravčinih roditelja. Samo su jednog dana došli iz Elektrodistribucije i isekli nam struju zbog duga od 380.000 dinara koji je napravljen dok su ovde živeli svekar i maćeha. Svekar je umro, a ona je nasledila penziju i otišla, a nama ostavila dug. Sad i dever umre. Nije imao porodicu. Morali smo da se zadužimo da ga sahranimo. Živeli smo pet godina bez struje, sa svećama, kao živi mrtvaci, ne povratilo se nikad…
Tako se pravdala 33-godišnja Jasmina Milošević gostima iz "Vesti" što u kući gori samo jedna sijalica. Ona i njen muž 36-godišnji Zdravčo Petrov sa četvoro maloletne dece žive u vranjskom naselju Raška. Posla nemaju, a na selo odakle su došli ne mogu da se vrate.
Zdravčo je iz udaljenog planinskog sela gde se ljudi broje na prste. Slađana i da hoće u svoje selo – ne može, kada su se njeni nekad delili ništa joj nisu ostavili u nasleđe. Ima rođake koji ne žele da čuju za njih jer se siromaštva u Srbiji boje kao prelazne bolesti. Da nije narodne kuhinje, uglavnom čorbuljaka i hleba, teško da bi decu spasli od gladi koja im svakog dana kao čuma kuca na vrata.
Cepanje drva
– Da nam nije narodne kuhinje, ne znam kako bismo preživeli. Najlepše su makarone. Nema mesa, ali što ih dobro spremaju… Moja deca ne znaju šta je meso. Spremam im krompir i pasulj, mesim hleba. Donose nam ljudi, mi platimo kad imamo. Uh, što je teško bilo bez struje. Zimi, tek. Deca su popustila u školu. Prolaze razrede kako znaju i umeju. Razboljevala su se stalno, visila sam po bolnicama, a i danas nije ništa bolje. Lazara samo što sam dovela iz bolnice. Ne možemo da ih otkačimo od bronhitisa, pust ostao! Šporet je odavno progoreo, više dimi nego što greje. Založim samo kad se vrate iz školu. Malo posede, ispričaju šta je bilo, šta su jela druga deca za užinu i pravac krevet. Nemamo za drva. Zdravčo spava u hladnu sobu, obuče kapu i jaknu, pokrije se… Ovde ložimo, ali spavamo obučeni, nabacamo na sebe ćebad, huče sa svih strana i nikad da se ugreje kako treba – sleže ramenima Jasmina.
Zdravčo i Jasmina imaju samo završenu osnovnu školu. On je nekada radio građevinske poslove, a sada jedino zaradi cepajući drva. Po čitav dan za 1.000 dinara, i to ima dok ne dođe zima. Jasmina je svojevremeno bila zaposlena u "Koštani".
– Radila sam po smenama, beše kratko, ali slatko – uzdiše mlada žena ispošćena teškim životom.
Nevenčani žive već 17 godina jer za to parče papira nisu nikada imali para. Oboje su kao mali ostali siročići. Imaju četvoro dece: 16-godišnju Anđelu, 10-godišnju Mariju, 9-godišnjeg Stefana i 7-godišnjeg Lazara.
Zemlja i letve
Anđela je pre dve godine preko Crvenog krsta išla na more.
– Nikad to neću zaboraviti. Kupanje, sunce, druženje… Kad mi je teško, legnem, pokrijem se ćebetom, zažmurim i vratim se na more, u prošlost, u stvarni život – kaže Anđela, učenica prvog razreda Srednje ekonomsko-trgovinske škole.
Ostatak njene porodice nikad nije video more, niti su ikada izašli iz Vranja. Čak ni do drugih delova grada, iako su od centra udaljeni 15 minuta hoda. Tih kilometar i po od kuće do škole i narodne kuhinje – čitav je njihov svet.
Na rođendane kod drugarica i drugova ne idu. Jasmina se pravda da nema od čega da kupi poklon i spremi tortu. Jedina briga je da prežive sutrašnji dan, da nisu gladni.
– Samo da radi narodna kuhinja. Prva sam ujutru u redu, gladni smo. Deca najviše. Daju nam po dve vekne hleba i po četiri kutlače kuvanog jela, a nas je šestoro. Od socijalne pomoći i dečjeg dodatka, koji zajedno iznose oko 150 evra, platim struju i vodu i kupim brašno – objašnjava Jasmina kako se snalazi.
Njihova kuća u naselju Raška razlikuje se ostalih. Polomljene tarabe, nebetonirano dvorište, česma i pas Musa.
– Bez Muse ne bismo mogli da živimo – kratko nam saopštavaju Stefan i Lazar.
Zidovi kućice su nemalterisani, negde zjapi rupa. Pod je od utabane zemlje, a umesto plafona su letve.
– Sve je sklepano na brzinu, da ne ostanemo na ulici. Kad si sirotinja sve je dobro u početku što imaš, ali kasnije muka, vidiš da nikakva fajda od toga nema, samo gotovi uslovi za boleštine – kaže Jasmina.
Zdravča ne može da spava. Ustaje noću. Šeta po dvorištu. Ode na pijacu gde se okupljaju nadničari, izmrzne dva-tri sata, posla nema…
– Ne drži ga mesto, kune sudbinu. Izađe i nema ga do uveče. Sve je na mojim leđima. A, kako mi je? Samo Bog i ja znamo!
Novogodišnje želje
Dok sedimo pored šporeta, deca se okupila i netremice nas gledaju. Pitamo ih imaju li neku novogodišnju želju? Marija sanja rolere koje ima njena drugarica iz komšiluka. Stefan bi voleo da ima bicikl. Onaj pravi, makar i polovni.
Najstarija Anđela mašta o zimskim patikama, jer letnje patike nosi sa zimskim čarapama. Kada je slavila malu maturu, nastavnici OŠ "Dositej Obradović" u Vranju kupili su joj odeću, obuću, platili da joj srede frizuru. Mnogo im je zahvalna, tako nešto nikad nije imala. Najmlađi Lazar voli autiće, ali nema nijedan.
"Igram se sa psom, a u dvorištu i sa zemljom i vodom. Pravim igračke od blata", priznaje stidljivo.
Ručno pranje veša
U nemalterisanoj sobi nešto aparata, sto, klupa i jedna jedina stolica, rasklimatani krevet i kredenac. Na stolu mnogo flaša gde drže vodu. S jednog kraja sobička na drugi obešena je žica za veš na kojoj vise jorgani, ćebad i dečja garderoba. Suši se na promaji. Jasmina se pribojava nadolazeće zime. Pere ručno, na česmi u dvorištu. Uprkos svemu, deca su čista i negovana.
