Život pod Gavrilovim krstom (4): Selidba slavnih pokojnika

Mnogo će još vode proteći balkanskim rekama dok se ne sazna istina o atentatu: Hapšenje Gavrila Principa

 

Majci je ovo bio treći rat. U njemu je i umrla.
 

Otac je umro ranije.

Tek tokom ovog rata, u emigraciji, slučajno sam saznao za podatak o kome nismo znali mnogo ni pre, a ni sada.

On kaže da je Ilija, Gavrilov brat od strica, imao sina Vukosava i da je on poginuo kao mitraljezac kod vojvode Momčila Đujića na Gračacu.

Ta tvrdnja nalazi se u "Tromeđi", Miša Uroša i Jova Dmitrovića, jednom od najsveobuhvatnijih dela o istoriji naroda tog kraja. Nemam razloga da u nju ne verujem.

Ta bitka na Gračacu, važno je da se podseti, nije bila obračun sa okupatorom. Izuzev jednog bataljona Italijana, tu su se tukla – braća po krvi. Jedni partizani, drugi četnici.

Braća po ocu i majci. Braća po prezimenu.

Nama na Balkanu, istorija se uvek dešavala u svom najgorem obliku. Da poželiš da si negde na pustom mestu, pa ta istorija prolazi, niti ti primećuješ nju, a još manje ona tebe.

Razbijanje Principovih stopa ispred Muzeja označilo je početak vremena u kome su on i drugi pripadnici Mlade Bosne počeli da nestaju sa naziva u gradu. Kao odmazda za Karadžićeve Srbe, nestali su čak i pesnici kao Branko Radičević.

Gavrilu nije uspelo da tamo zadrži "svoju" ulicu, iako je, u krajnjem, umro za istu stvar kao i narečeni Abdulah Kaukčija.

Nema više ni ulice Slobodana Principa, džabe mu svedočenje pok. Adila Zulfikarpašića. Moji slavni pokojnici odselili su se u imena ulica, škola i trgova negde drugde, istočnije. Kao što su i preživeli – napokon digli ruke i stigli do Amerike i Australije.

Rasuli smo se po celom svetu iz tog grada gde smo, kao, označili istoriju.
Da parafraziram onu duboko osetljivu dušu, predivno šašavu, pokojnu Sonju Savić, pa da kažem:

"Principi ovde više ne stanuju."

Pištolj završio kod jezuita Pištolj pronađen kod jezuita Poučno je pročitati knjigu "Pukovnik Redl" (bio je i film) o šefu austrougarske špijunaže u Principovo vreme. Tamo će se videti koliko je Beču odgovaralo da zakuva na Balkanu. U "Vestima" sam takođe, pre tačno deset godina, objavio za nas prilično zanimljive nalaze. Brauning, pištolj iz koga je Gavrilo pucao, pojavio se na svetlu dana tek 90 godina od atentata. Još je čudnije mesto gde je oružje, navodno, čuvano – u jezuitskom samostanu u Beču. Priča je tekla ovako: kad je Gavrilo pucao, oboren je na zemlju. Pištolj je ostao na ulici. Tu se "slučajno" zadesio jezuitski sveštenik Anton Puntigam, koji je upravljao dečjim domom u Sarajevu. Kad je dotrčao da nadvojvodi i njegovoj ženi pruži poslednju pričest, neko je zaključio da bi osoba u svešteničkoj odori bila prava ličnost za čuvanje Principovog pištolja?! Grupa nevinih mladića i njihovi ideali negde između državnih špijuna i – jezuita!? Mnogo će još vode proteći balkanskim rekama dok se ne sastavi ceo mozaik o atentatu. Ako ikad.

KRAJ