Mi smo nosili svoje ime s ponosom, ali nismo mahali s njim. Nije nam bilo profesija. Ni ime ni nacija.
Nikad nisam zaboravio kad sam, kao dečak, sa drugarima, eno ih, živi su i danas, krao jabuke na pijaci na Baš-čaršiji. Uhvatili su nas prolaznici i pitali za imena. Moji pajdaši, pametniji, slagali. Ja rekao pravo ime.
"Sram te bilo, kazao je čovek, Princip, a krade!".
Bogo dragi, što me bilo sramota, do dan-danas.
Portir jači od nobelovca
Svakog prvog četvrtka u mesecu, stari je išao u hotel Central na sastanak mladobosanaca. Iz tog vremena, upoznao sam Ivu Kranjčevića (išli smo mu i kući kad je oboleo pred smrt), uvek žustrog Cvjetka Popovića, književnika Boru Jevtića i njegovu dragu suprugu Miru, glumicu inače.
U Herceg-Novom, kad je posle Nobelove nagrade napravio kuću uz more, prvi put sam uživo video Ivu Andrića. Drugi put sam ga sreo kao učenik Prve gimnazije koju je i Gavrilo pohađao. Portir ga je zaustavio na ulazu, nije ga prepoznao i nije mu dao da uđe.
"Drug, ovo je gimnazija, znaš, nema ulaska dok ne zvoni".
Nobelovac je mirno i sa osmehom, kako se uvek suočavao sa životom, odbio moju ponudu da ga uvedem i rekao da će doći kasnije.
"Crni Miloše", kazao sam portiru, "znaš li koga si oterao?"
Miloš je taman vanredno polagao osnovnu školu i znao je i bilo mu je teško. Nisam ga izdao, zašto bih. Prvo, nisam tako naučen, a drugo, šteta je bila nepopravljiva, Andrić je već otišao, a ko zna kako bi on prošao da se saznalo.
Svakog Vidovdana, svi preživeli mladobosanci, koji su mogli na noge, okupljali su se 28. juna pred kosturnicom sarajevskih atentatora na groblju Sveti Marko.
U porodici, ponosili smo se i pričama o Gavrinom bratu Jovi, poslaniku drčnom i bez dlake na jeziku u Skupštini Kraljevine Jugoslavije koji se oštro obračunavao sa profiterima u vlasti i uz vlast. Nisu mu ništa smeli. Štitio ga je ugled mlađeg brata.
Stradanje doktora Nike
Treći brat Niko, doktor je bio, ljudi u Čapljini i okolini, kao što su mučeničko selo Prebilovci, nisu ga zaboravljali više decenija posle smrti. Zvali su ga "sirotinjska majka". Lečio, a nije naplaćivao. Ubijen je 1941. u Čapljini. Podelio sudbinu skoro 500 Prebilovčana.
Život pod Gavrilovim krstom: |
U Muzeju Gavrila Principa bila je jedna manja prostorija, gde je bio predstavljen, nešto kao enterijer seoske bosanske kuće, sve stilizovano i ušuškano, čak i jedna zidana peć, ni nalik onoj našoj sirotinji na selu u staro vreme. Tu je bilo mesto gde bi se visoki gosti odmorili sekundu.
Leti, za vreme raspusta, išao sam s roditeljima u Muzej, majka pola, otac pola radnog vremena.
Provodio sam dane u toj prostorijici, tihoj, svežoj, polumračnoj, listajući debeli album s fotografijama srpskog stradanja, sve do Krfa i "plave grobnice". Te ljude, junake, vidim nekako i danas, ljudi-kosturi, ljudi poluživi, ljudi umrli. Skeleti koje sahranjuju u moru, bacaju preko ograde čamca. Ljudi u maršu – u krpama, izmučeni, smrznuti, pokriveni snegom, izgladnjeli do smrti, a opet uporno živi… To su slike koje se ne zaboravljaju.
U mojoj porodici, uvek se ukazivalo na to da Gavrilo nije imao nameru da ubije i Sofiju. Pozivalo se na njegove reči na sudu, da mu je žao što je ubio majku i trudnu ženu. Postojala je verzija da ga je, posle prvog pucnja, policijski agent udario po ruci i skrenuo mu pravac.
Kako je Tvrtko pod granatama nosio Gavrilove stope
Nekada Gavrilova, a sad Latinska ćuprija u Sarajevu
U ovom ratu, već na samom početku, Principove stope su izvađene iz asfalta i razbijene, ploča u zidu ištemana i takođe razbijena. Lokalne vlasti su rekle da je to – od granata, a videlo se očito ljudsko delo. Ovde, u Brizbejnu, imam prijatelja koji je s prozora gledao ko i kako razbija. Lokalna televizija još je radila i celo Sarajevo videlo je šta se tamo desilo. Među njima i jedan čovek čije ime je Tvrtko Forstinger i evo ga i on u Sidneju. On je stanovao nekih sedam-osam kilometara dalje od muzeja. Uprtio je dečja kolica i pešice, pod granatama, otišao tamo, zamotao je komad mermera od stopa (jedan deo je nedostajao) u novine, stavio na kolica i krenuo nazad. Kolica su mu pukla pod težinom od 38 kilograma. Pa je kamen odneo najpre u jedno skladište blizu, a onda u nedaleku crkvu Svetog Ante i molio ih da mu sačuvaju. Došao je ponovo, s drugim kolicima, i ponovo put pod noge, pod granatama, kući. Ploče su godinama stajale u njegovom stanu. U "Vestima" smo našli prostor za taj podvig, a na pitanje zašto je, kad su se ljudi patili da nađu i ponesu kući bila šta za jelo, ili malo vode, njemu bilo do stopa i kamena, on je jednostavno odgovorio: "Pa to je istorija Sarajeva". Nikad nije bilo lako biti deo istorije.
|
Sutra – Život pod Gavrilovim krstom (4): Selidba slavnih pokojnika
