Život pobedio “Oluju”

Devojčica prošlost nije zaboravila. Učila je iz nje, ali budućnost joj je bila važnija i svima nama bi trebalo da bude. Danas, 25 godina kasnije, ova devojčica iz kolone stoji pred vama. Imam samo jednu želju – gradimo društvo slobode, gradimo zajedničku budućnost. S ovom, mnogi već sada tvrde – istorijskom porukom, predstavnica srpske zajednice u hrvatskom Saboru, Anja Šimpraga obratila se svojim kolegama uoči 4. avgusta i 25-godišnjice vojno-policijske operacije „Oluja“.

Bilo je to prvo obraćanje nekog prognanika u Saboru, a zatim je usledilo i prvo pojavljivanje jednog predstavnika Srba na proslavi „Oluje“ u Kninu.

U razgovoru za „Vesti“ objašnjava zbog čega se odlučila da se na ovakav način obrati Saboru, ali i zašto je njen kolega iz SDSS, Boris Milošević, potpredsednik aktuelne vlade Hrvatske otišao na proslavu „Oluje“.

Jezik ljudskosti

U Saboru ste održali veoma emitovan govor. Zbog čega ste se odlučili na to?

– Svakog 4. avgusta setim se svog detinjstva, kolone i poželim samo mir kako više niti jednom detetu ne smeju biti ukradeni detinjstvo i osmeh s lica. Najveći deo svog života živim u Hrvatskoj. Dobro su mi poznate okolnosti u kojima sam odrastala i u kojima sada odrastaju deca. Želela sam da ispričam svoju priču, ali isto tako jasno da dam do znanja da razumem i poštujem svoje komšije Hrvate koji su bili u progonstvu. Jedni druge moramo uvažavati i poštovati žrtve. Onaj ko to nije shvatio očigledno ne želi da se završi sa dosadašnjim međuljudskim i međunacionalnim odnosima zasnovanim na ratnoj retorici.

Najveći deo poslanika je taj istup pozdravio aplauzom. Da li je to za vas bilo iznenađenje?

– Znala sam da u Saboru ima kolega koji su istih ili sličnih razmišljanja i da im je važno da se čuje glas razuma i pomirenja. Nadam se da će ovakvi govori postati deo politike u Republici Hrvatskoj.

Zamerka je bila između ostalog što niste rekli „kolovoz“ već „avgust“. Zbog čega je to bio „smrtni greh“ i da li je u pitanju bio lapsus ili namera?

– Govorila sam jezikom kojim govorim inače, kada govorite jezikom ljudskosti onda to nije niti namera niti lapsus, to je ono što osećate.

Kakve su reakcije običnog sveta posle ovog vašeg istupa, i Srba, ali i Hrvata?

– Reakcije su uglavnom pozitivne ukoliko zanemarim sve one poruke koje pišu ljudi s ne tako dobrim namerama i kojima ne odgovara tolerantno društvo. Na društvenim mrežama izložena sam uvredljivim komentarima, međutim, moje komšije Hrvati i Srbi su zadovoljni onim što sam rekla, jer sam pozivala na ljubav i mir, a obe stvari su nam svima najviše potrebne. Ali, javili su mi se i Hrvati i Srbi koje ne poznajem koji su mi takođe čestitali. Drago mi je što je moj govor stigao do dobronamernih i normalnih ljudi koji su shvatili moju poruku.

Važan iskorak

Znate da je najveći broj prognanih Krajišnika u Srbiji osudio odlazak Borisa Miloševića u Knin. U čemu greše?

– Nikome ne treba zameriti, ali glas razuma mora prevagnuti kako bismo prevazišli razlike. Na nama je u Hrvatskoj da nakon komemoracija i obeležavanja zajedno s vladom rešavamo probleme u našim povratničkim sredinama i da ljudi osete boljitak.

Većina nedoumica je da li su Srbi odlaskom na proslavu „Oluje“ dali legitimitet ovoj akciji. Jesu li?

– Srbi na dan „Oluje“ nisu slavili niti je slavio Boris Milošević. Otišao je kako bi svi morali da prihvate činjenicu da su Srbi u Hrvatskoj takođe bili žrtve, kao i da naše sećanje na žrtve treba poštovati. A onda i rešavati mnoga pitanja u svakodnevnom životu ljudi u povratničkim sredinama. Legitimitet ovoj akciji nismo dali. Morate znati da nikome od Srba tog dana nije lako, posebno ne prisećati se svega. To je za Srbe bio dan kada su morali da napuste svoja ognjišta i ostave svoje živote. Ali, da bismo izgradili tolerantnije odnose u društvu svako mora da učini nešto sa svoje strane bez obzira na to koliko teško bilo.

Da li je unutar SDSS ta odluka Borisa Miloševića da prisustvuje proslavi „Oluje“ dočekana jednoglasno?

– Ova odluka nije bila jednostavna ni za Borisa, kao ni za većinu ljudi. Ali napravili smo iskorak, morali smo dati do znanja da želimo i poštovanje naših žrtava kao i da naše sećanje na „Oluju“ počnu da poštuju i razumeju. Boris nije otišao u Knin da bi slavio. Uostalom, on je na svom Fejsbuk profilu izneo bolnu životnu priču vezanu upravo za „Oluju“ kada je izgubio baku. Verujem da taj iskorak neće biti uzaludan.

Milošević je objasnio da to čini kako bi se poboljšao položaj Srba u Hrvatskoj. Da li je to moguće na ovaj način?

– Moguće je jer su zainteresovane obe strane koje razumeju napore koje treba učiniti kako bi poboljšali status Srba. Da bismo napokon došli do toga da se poštuju žrtve i jedne i druge strane potrebno je da se stvori kultura mira i potreban je iskorak. To ne znači da su Srbi odlaskom Borisa u Knin dali legitimitet zločinima koji su se dogodili u „Oluji“ i nakon nje.

Selo bez struje

Ovo vas pitamo i zato što je vlada Plenkovića već imala čitav mandat da tako nešto učini, a čini se da su pomaci bili minimalni. Grešimo li u takvom zaključku?

– Pomaci nisu bili veliki, ali krenulo se s određenim infrastrukturnim projektima kao i osiguravanjem sredstava za opštine s većinskim srpskim stanovništvom, poljoprivredna gazdinstva i poslovanje na područjima koja su naseljena pripadnicima nacionalnih manjina što se nastavlja i u ovom mandatu.

Koliko je govor premijera Hrvatske bio u tom „pomiriteljskom“ duhu?

– Govor premijera Andreja Plenkovića je ohrabrenje za budućnost odnosa Srba i Hrvata.

Prema najavama, kao „kontrausluga“ najavljen je odlazak ministra branitelja u Grubore 24. avgusta. Može li to biti dovoljno?

– Mi ovde ne govorimo o „kontrausluzi“, već govorimo o zajedničkom nastojanju kako bi zajedno imali mirniju budućnost.

Zbog čega su odabrani baš Grubori?

– Zato što se tamo dogodio nesumnjiv ratni zločin. Moglo se izabrati svako mesto gde su stradali nevini ljudi, od Uzdolja, Mokrog Polja, Golubića ili Oćestova. Grubori se izdvajaju po tome što se tamo dogodio ratni zločin, ali i pravosudni propust jer niko za taj zločin nije odgovarao. Bila sam tamo, znam. Verujte da je nestvarno koliko treba vremena da bi se stiglo u taj zaselak sela Plavno. Trebalo je truda da se stigne do tamo da bi se te kuće zapalile, a ti starci pobili. Zato je važno što će ministar branitelja doći u Grubore i pokloniti se bezrazložno ubijenim civilima srpske nacionalnosti.

Ima li u tom selu još ljudi?

– Više niko tamo ne živi. Nema ni struje, a put je probila hrvatska vojska, međutim, zbog kiša koje su ga uništile trebalo bi ga ponovo urediti. Neke od kuća u selu se uređuju, ali šta to vredi kada nema osnovnih uslova za povratak. Teško će neko živeti u tim uslovima. Naš posao je da to promenimo.

Poruka iz Uzdolja

Ana Šimpraga je krajem nedelje zajedno sa Miloradom Pupovcem prisustvovala komemoraciji u Uzdolju kod Knina gde je 6. avgusta 1995. godine ubijeno osmoro Srba.

– Tamo sam pročitala „Izjavu sećanja“ Srpskog narodnog veća: „Da je pre 25 godina otišlo 200.000 ptica, da je posečeno 2. 000 lipa ili da je uništeno ili devastirano na stotine pčelinjaka i na desetine hiljada košnica mnogi bi se pitali zašto, a neki bi videli kolika je to šteta. Ovako pod ratnom pretnjom i protiv svoje volje iz Hrvatske je izbeglo 200.000 duša i ugašeno je gotovo 2.000 ljudskih života, mahom onih koji su bili nemoćni da sebe brane, a kamoli da nekog napadnu“. Sledećih nekoliko nedelja predstavnici Srpskog narodnog veća će obići sva mesta stradanja srpskih civila za vreme i u danima po završetku akcije „Oluja“ – ističe naša sagovornica.

I nebo je promenilo boju…

Prenosimo deo govora koji je Anja Šimpraga održala u hrvatskom Saboru.

– Poslednjih dana svi pričaju o ‘Oluji’, baš svi, bez obzira na to koliko o tome zaista znaju, jesu li proživeli te ratne strahote ili su ih samo posmatrali. Bez obzira iz kojeg su ih ugla i koje su pripadnosti, doživeli. Svake godine u ove dane dete progovori u meni. Sećanje jedne devojčice iz kolone. Tog 4. avgusta 1995. imala sam osam godina. Najednom i nebo je promenilo boju. Sparina je otežavala disanje, nije slutilo na dobro. S ruksakom kupljenim za drugi razred osnovne škole, bila sam spremna za put. Put koji nije imao ime. Put koji je vodio ko zna gde. Od Knina do Petrovačke ceste, preko Banjaluke, a odatle bez stajanja prema Srbiji. Kolona je bila duga, zvuk traktora i plač okruživali su nas. Poslednje komadiće hleba podelila sam s rodbinom, a taj miris me je pratio.

Objasnila je da je želja za povratkom bila stalna.

– I onda smo, nakon četiri godine, napokon došli. Na svoj kamen, kraj svoje ruke, među svoje ljude… Znala sam da su i moji vršnjaci Hrvati prošli patnju, strah i morali ići putem gde nije bio njihov dom, ali sam isto tako znala da će ta ista deca s jedne i druge strane jednom sesti za isti sto i dogovoriti da se više nijednom detetu ne ukrade detinjstvo, pravo na sreću. Mali čovek je uvek taj koji pati, kojeg se ništa ne pita. Gledajući svoje roditelje, njihove žuljevite i hrapave ruke, koje su danonoćno radile u polju kako bi svoju decu izveli na pravi put, znala sam da je puno važnije biti čovek, nego samo Hrvat ili samo Srbin – poručila je Šimpraga što je većina saborskih zastupnika ispratilo aplauzom.

Rad za dobrobit svih

Anja Šimpraga je prvi put saborski zastupnik tako što je na listi bila zamenik Borisa Miloševića, koji je iz poslaničke seo u fotelju potpredsednika vlade.

– Kada sam pristala da budem njegova zamenica na saborskoj listi nisam ni pomišljala da ću to i postati. Bilo mi je neobično, a onda sam se vratila u stvarnost kada je počelo zasedanje jer su počele rasprave, napadanje jednih drugih. Međutim, za mene je mnogo važnije što sada imam mogućnost da uradim nešto za dobrobit svih ljudi. Deo sam saborskog odbora za poljoprivredu i lokalnu i područnu samoupravu i to su teme koje su mi bliske i koje dobro razumem, pa verujem da ću dati svoj doprinos.

Agronom u politici

Anja Šimpraga rođena je 1987. godine u Kninu. U Inđiji je završila pet razreda osnovne škole kada se vratila i u rodnom gradu nastavila školovanje.

U Zagrebu je završila Agronomski fakultet i stekla zvanje magistar agronomije. Pre odlaska u Sabor obavljala je dužnost dožupanice Šibensko-kninske županije ispred srpske zajednice. Prethodno je bila viši stručni saradnik za poljoprivredu i zaštitu okoline u gradu Kninu, kao i koordinator projekta „Učinkovita manjinska vijeća za više manjinskih prava“.

Trenutno je potpredsednica Glavnog odbora SDSS-a i zamenica predsednika Vijeća srpske nacionalne manjine Šibensko-kninske županije.

Udata je i živi u mestu Radučić kod Knina.

Vozi i traktor i kamion

Mada neuobičajeno za političarku, Anja Šimpraga ponosno ističe da radi sve kućne i poljoprivredne poslove, te zna da vozi i traktor i kamion.

– Suprug je u vatrogascima pa je valjda bilo logično da i ja naučim da vozim kamion. A traktor sam naučila mnogo ranije. Čula sam da su mi neki poručili da „sednem na traktor“, odnosno da napustim Hrvatsku, ali nigde ne idem. Volim ovu zemlju i pripadam joj – poručuje Anja Šimpraga.