Znameniti ljudi koji su pre pedeset, sto i više godina opisivali srpske zemlje, kao da su bili vidoviti. Njihove reči važe i danas, bilo da je reč o našim naravima, ili o mestu u vremenu i prostoru.
“Ja sam služio i gospodario, popovao i vojvodovao; putovao po narodnom poslu daleke putove i kod kuće mirno sedio i u svojoj bašti voće kalemio; vojevao sam opasne ratove i uživao blagodet opšteg mira; s carevima govorio sam slobodno, a katkad zbunio me je govor prostog kmeta; gonio sam neprijatelje i bežao od nji’; živio u svakom blagu i izbiliju i opet dolazio do sirotinje; imao sam lepe kuce i gledao i’ iz šume spaljene i srušene; pred mojim šatorom vrištali su u srebro okićeni arapski hatovi i vozio sam se u svojim neokovanim taljigama; vojvode iščekivali su zapovest iz moji’ usta i opet sudba me je dovodila da pred onima što su bili moji panduri na noge ustajem. To je, deco, večna promenljivost sudbine koju sam rano upoznao i na koju se nigda tužio nisam; iz te promenljivosti naučite: da se ne treba u sreći gorditi, ni u nesreći očajavati.” (Prota Mateja Nenadović u “Memoarima” 1852)
