Tijana Jurić (15) sahranjena je u Subotici, suze ne presušuju, ceo grad tuguje, a Makivija, majka ubice Dragana Đurića (34) i kolege iz surčinske klanice još su u neverici i pitaju se kako su živeli s monstrumom a da ništa nisu slutili.
Makivija kaže da oka nije sklopila i ni zalogaj pojela od kada je uhapšen. Samo sedi i plače.
– Nigde nisam bila. Kuću nisam napuštala. Ne smem na ulicu, znam šta će ljudi reći. Pokazivaće za mnom i govoriće: "Ovo je majka ubice." Ja to ne mogu da podnesem i ništa ne mogu da razumem. Voda je za mene. U Savu ću ja – plače Makivija.
Ona kaže da će morati da napusti kuću u Surčinu u kojoj je živela sa sinom jer ju je vlasnik zvao i rekao da želi da se iseli.
– Njegova je kuća i on ima pravo na to – pomirljiva je Makivija.
Priča da njen sin, ubica Dragan Đurić, nije bio neraspoložen, ma koliko je bio povučen. Jedino da ga je brinula nemaština u kojoj su živeli. Uprkos svemu, Makivija kaže da želi da ga vidi. Hoće da ga pita u lice da li je to uradio, a ako jeste, kako je mogao da učini tako nešto.
I zaposleni u klanici Ambar ne mogu da shvate da je njihov bivši kolega ubio devojčicu.
– Dragan je bio ćutljiv. Ako je zaista to uradio, voleo bih da ga pitam kako je to mogao da uradi i da mi objasni odakle je izašlo to čudovište iz njega – kaže zaposleni u klanici.
Priča da je Dragan Đurić bio miran kada je policija došla po njega. Izašao je s rukama u džepovima, preko ramena prebacio kecelju. – Gledali su u njegova kola, koja su bila parkirana u krugu. Mislili smo da je vozilo kradeno jer ga je skoro kupio. Ni na kraj pameti mi nije bilo da je reč o takvom monstruoznom činu – pričaju kolege ubice i s mukom čitaju o boli Tijanine porodice i jaucima oca Igora nad njenim odrom: "Jao, Tićo! Jao, zlato tatino! Gde ćeš tako rano, anđele naš mali! Koliko te volim, da li znaš! Jao, ljubavi tatina, kako ovo da preživimo!"
Nije bilo prisutnog koji nije suzu pustio dok je majka Mirjana klecajući i kroz jecaje dozivala Tijanu.
– Dete moje, srećo moja jedina. Ne ostavljaj nas, molim te – naslonila se Mirjana na muža, dok je na drugom Igorovom ramenu plakala Tijanina sestra Saška.
A onda je i Igor poklekao, pao na sanduk stegao ga… Mirjana za njim. Grlili su kovčeg. Plakali su policajci koji su obezbeđivali kolonu. Plakali su sveštenici i drugari iz škole… Svi su plakali.
– Ne dam te, Tićo. Još si mala. Tićo moja – samo su krici sestre nadglasali jecaje.
|
Strah od ljudi
Ceo grad tužan |
