Mada su mu saborci i dobrotvori iz dijaspore pomogli da se prehrani, leči i u zabitim Trošticama podno Golije sagradi manju kuću, siromašni i teško bolesni ratnik sa Košara Miloš Jovanović živi izuzetno teško i jedva opstaje: nema za ogrev, brašno, ulje i druge namirnice, ne uspeva da izmiri račune za struju, ne može da kupi lekove, ne ide redovno lekaru.
Pošto invalidsku penziju još nije uspeo da dobije, a zima se bliži, Miloš je ponovo prinuđen da traži pomoć svojih saboraca, čitalaca “Vesti” i drugih dobrih ljudi rasutih širom sveta.
Ne može da zaradi
– Voleo bih da sam u stanju da, makar i kopanjem kanala, sam zaradim za sebe, majku Rosu, koja boluje od teškog oblika karcinoma, i sestru Marinu, koja takođe ima zdravstvene probleme. Nažalost, sa mojih 160 kilograma, prouzrokovanim stresom, metaboličkim i psihičkim bolestima koje sam dobio braneći Srbiju na Kosovu, a od nedavno i srčanim problemima, ne mogu čestito ni da stojim, a kamoli da radim – ističe Miloš. On kaže da ne može da živi od skromnih primanja.
Skupi lekovi
– Od socijalne pomoći, manje od 100 evra, ne možemo ni hleba da obezbedimo, o skupim lekovima i da ne govorim, da nije bilo humanitarca Hida Muratovića i povremenih, a sada vrlo retkih donacija dobrotvora iz dijaspore, isključili bi nam struju i živeli bismo u mraku, hvala svim dobrim ljudima na pomoći. Kamo sreće da nas je zbrinula država za koju sam krv prolivao na Kosovu i Metohiji, iako sam na VMA proglašen totalnim invalidom, još ne mogu da izdejstvujem ni najminimalniju invalidsku penziju – žali se Miloš. Ističe da se sa Kosova vratio sav u ranama i opekotinama, da je sa majkom i sestrom živeo u starom kućerku gorem od štale, da 17 godina, dok “Vesti” nisu počele da pišu o njegovim mukama, nije imao ni zdravstveno osiguranje i da je na prve ozbiljnije lekarske preglede, koje mu je omogućila Vojska Srbije, otišao pre pet godina.
– Preživeo sam pakao na Košarama, potpuno sam uništen i nemoćan, što je najgore i psihički sam rastrojen i nestabilan, sve je to posledica strahota koje sam gledao i borbama u kojima sam učestvovao, drugovi su mi umirali na rukama – priča Miloš. Kaže da nikako ne može da se pomiri sa tim “da sve to nije dovoljno” državi Srbiji da mu bar struju ne isključuje i lekove i lečenje obezbedi.
– čeka nas duga i hladna zima, za moju porodicu uvek najteži deo godine, majka Rosa češće je u bolnici nego kod kuće i stalno je na infuzijama, ja se jedva krećem, život su mi dodatno otežali srčani problemi, sestra Marina takođe ima ozbiljne zdravstvene probleme, samo za ogrev trebaće nam bar 700 evra, za struju dugujemo više od 300 evra, trošimo poslednje zalihe brašna, neke važne lekove nisam mogao da kupim. Zato sam, teška srca, ponovo prinuđen da se za pomoć obratim mojim saborcima sa Kosova, ima ih svuda po Srbiji, Republici Srpskoj i inostranstvu, pripadnicima Vojske, čitaocima “Vesti”, koji su mi do sada najviše pomogli, i dobrotvorima iz dijaspore – poručuje Miloš.
Za preživljavanje
– Ne tražimo ništa posebno, osim da preživimo, da nam je toplo, da nismo gladni i da nismo u mraku, ako država ne može to da nam obezbedi, a mi smo nemoćni, nadam se da će nam obezbediti humani ljudi. Znam da ih ima svuda po svetu i siguran sam da će nam pomoći da preguramo još jednu zimu, hvala im unapred i bog neka ih čuva – veli ovaj hrabri ratnik sa Košara.
Za toplu sobu
Miloš je bio tamo gde se ginulo i gde je bilo najteže, hrabro je branio svoju državu i zaslužio bar pristojnu penziju, a ne socijalu, kompletno lečenje i lekove, toplu sobu, svetlo i tri obroka dnevno – pita se humanitarac Hido Muratović, koji je poslednjih godina mnogo pomogao Milošu i njegovoj porodici, i on poziva sve dobrotvore iz dijaspore “da ne zaborave Miloša”.
