Zidar koji je postao duh

Ljubinko Arsenijević, zaposleni radnik bez radnog mesta

 

Posle propasti Niskogradnje u kojoj je radio kao zidar, oko 200 njegovih kolega je raspoređeno u druga komunalna preduzeća, ali sticajem okolnosti za Ljubinka i još nekoliko "zaposlenih" rešenje nije pronađeno i oni su ostali na ulici. Dok čeka da mu preduzeće isplati više od 350.000 dinara duga, on ujedno duguje banci i svakog jutra se budi sa mišlju kako da namiri ratu kredita od 13.500 dinara.

Kako izgleda kada ste zaposleni a nemate radno mesto i platu?
– Ni na nebu, ni na zemlji! Firma postoji samo na papiru jer po zakonu tako mora zbog dugova koji su ostali iza nje. Zvanično sam zaposlen zbog čega ne mogu da ostvarim nijedno drugo pravo. Plate nema, pa moram sam da se snalazim tako što radim za nadnicu. Imam suprugu i dvoje male dece koja idu u drugi i treći razred. Supruga je nezaposlena, a majka bolesna. Ona prima invalidsku penziju od 11.000 dinara i to nam je jedini siguran prihod u kući.

Kada ste poslednji put primili platu?
– Poslednju platu primio sam u oktobru prošle godine. Na račun je tada leglo 12.000 dinara. Sramota me je, jer u ovim godinama bi ja trebalo da pomažem majci koja ima 77 godina, a ne ona meni. Osim toga što faktički nemam posao, iako se vodim da radim, ne mogu da vraćam kredit koji sam uzeo od banke. A rata je 13.500 dinara.

Zbog čega ste se zadužili?
– Uzeo sam kredit od 400.000 dinara da kupim krave i junice pošto živimo u Đuriselu nadomak Kragujevca. Tada sam išao na posao i plata je redovno stizala. Planirao sam da tako obezbedim još jedan izvor prihoda, za ne daj bože. Međutim, došla je kriza i otkupna cena mleka je pala na 25 dinara. Sa tom cenom proizvodnja je neisplativa. Stoka jede više nego što mogu da zaradim. Iz banke me zovu svaki dan telefonom i traže svoje, a ja nemam odakle da ih namirim. Niskogradnja mi duguje za plate oko 350.000 dinara. Kad bi mi bar to isplatili, mogao bih da se ratosiljam kredita, zbog koga ne mogu oka da sklopim. Nisam navikao da dugujem. Svakog meseca sam u dilemi da li da uplatim pare banci, ili da od toga što zaradim hranim i izdržavam porodicu.

Rata vam je veća od mesečnih primanja u kući. Od čega onda živite vi i vaša porodica?
– Svakog dana tražim gde ću raditi za dnevnicu. Ne libim se ja posla, tako sam vaspitan, da ne ležim u ladovini. Često kažu da smo mi koji živimo u Srbiji neradnici. Ali, vidite ove ruke pune žuljeva. To nisu neradničke ruke. Ali zbog krize posla je sve manje. Drugo, cena majstorske nadnice je pala. Nekada je išla do 25-30 evra, a sad je i ispod 20 evra za rad po ceo dan. Mnogo je ljudi bez posla i plate, pa je ponuda velika, gazde onda spuštaju cenu.

Sekirate li se zbog situacije u kojoj ste se našli?
– Kako da se ne sekiram. Živci trepere. Celog života radim pošteno i ništa nisam uspeo. Ponekad se zapitam gde sam to pogrešio i šta je trebalo da budem da bi sve ovo imalo nekog smisla.

Kako se snalazite da školujete decu?
– Deci garderobu ne kupujemo, već pozajmljujemo od rođaka. O moru, planini, nekom odmoru nikad nisam ni razmišljao. Gledam, neki drugi ljudi žive normalno i imaju para. Čini mi se kao da ne živimo na istoj planeti. Jedino što dobijam od države je dečiji dodatak, koji za sledeću godinu nije siguran, i besplatnu užinu u školi za decu. Neku pomoć ne mogu da tražim, jer imam na svoje ime hektar i po zemlje.

I kako ćete dalje?
– Ne znam šta će biti dalje… država me se seti samo kad je neki rusvaj.

Kakav rusvaj?
– Bio sam na ratištu. Kao redovnog vojnika rat me zatekao u Hrvatskoj. Godinu dana sam ratovao… Ali, koga briga danas za to!

Kad ste sebi poslednji put nešto sebi priuštili?
– Uh, nisam ja bitan, nego deca… Ne mogu da se setim odgovora na naše pitanje! Ma ni cipele ne mogu sebi da kupim… Prošlo je tridesetak godina otkad sam sebi kupio obuću. Još sam bio momčić. Ove cipele sad što nosim poklonio mi je jedan načelnik koji radi u državnoj službi. Hvala mu. Dobro me služe.

Ako vam firma uplati zaostale plate da li će vam biti lakše?
– Onda bih banku skinuo s vrata! Sve drugo ostaje isto!