Hešteg “nisamprijavila” novinarke Anđele Milivojević na Tviteru, za svega nekoliko dana je prešao cifru od 20.000 prijava zlostavljanih devojaka i žena iz Srbije, ali i čitavog regiona. One su se odvažile i pokrenule revoluciju, a da je situacija alarmantna dovoljno govore brojke koje je iznela potpredsednica Vlade Srbije Zorana Mihajlović podatkom da svaka treća žena trpi neki vid nasilja, ne samo fizičkog, već i psihičkog koje je, kaže, još učestalije. Iz Autonomnog ženskog centra poručuju da je zid tišine probijen i pozivaju na podršku zlostavljanim ženama. Prema rečima Vanje Macanović iz AŽC, 500 do 700 žena godišnje od njih zatraži pomoć, a zavisno od godine broj poziva varira od 2.000 do 3.000.
– Žene koje trpe nasilje ohrabruje kada neke ličnosti javno progovore o tome, a mediji bace svetlo na ovaj problem – kaže ona.
AŽC, kako ističe, pruža podršku ženama da zlostavljanje prijave institucijama i tu je ovoj organizaciji bezbednost veoma važna. Odnosno da žena kad prijavi nasilnika ne bude povređena ili ubijena.
Iskustvo AŽC u saradnji sa institucijama, prema njenim rečima, govori da ima profesionalaca koji odlično rade svoje posao, ali da nisu svi takvi, pa generalno gledano “treba unaprediti rad nadležnih na ovom problemu”.
Macanović ističe da je 2021. definitivno “godina početka kraja ućutkivanja žena”.
O seksualnom zlostavljanju su početkom godine javno progovorile glumice Milena Radulović i Iva Ilinčić obelodanivši da su kao tinejdžerke prošle tu agoniju u školi glume, a kraj godine objava aktivistkinje Nine Stojaković da je njenu sestru Lidiju godinu i po dana tukao momak s kojim je živela.
Za to je porodica prema Nininoj objavi, saznala pre mesec i po, kada je Lidija skupila hrabrost da ga ostavi i vrati se kod roditelja, a pošto je pokušala da se ubije. Nina ne krije razočaranost u policiju gde je rečeno da “ne mogu da urade ništa” bez izveštaja lekara, iako im je rekla da ima svedoke, ali ni ogorčenost na komšije koje su slušale nasilje, a nisu zvale policiju, već su se gazdarici stana žalile na buku.
– Besna sam na sistem koji ne pruža nikakvu zaštitu ženama koje muževi i momci mlate – navela je između ostalog na Tviteru.
Tabu je pao, žene više ne ćute o nasilju, rekla je poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković za RTS naglasivši da je bilo pitanje dana kada će to da se desi.
– Nesporno je da su se ohrabrile i da više neće ćutati. I ne treba. Činjenica da više neće ćutati je veliki pomak u borbi protiv nasilja koje traje i trajaće. Sada će se nasilnici možda preispitati i odustati, ne u svim slučajevima, ali niko neće biti siguran da će žena ćutati – navela je i ukazala da institucije nisu u potpunosti odgovorile i da predstoji borba.
Predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Zorana Mihajlović je, kako je saopštio njen kabinet, poručila da treba da se bude podrška ženama i devojkama kada odluče da prijave rodno zasnovano nasilje, a ne da im se postavlja pitanje zašto nisu prijavile odmah.
– Moja poruka svim ženama je da niste same. Proces je mukotrpan, ali postoji mnogo mogućnosti da se iz tog pakla izađe – poručila je Mihajlović.
Sistem da sluša
Suzana Antić Ristić iz službe SOS telefon Vranje kaže za “Vesti” da žene ne ćute o nasilju, već se javljaju nevladinim organizacijama i nadležnim organima, ali ih prema njenim rečima institucije ne čuju na pravi način.
Odnosno, kako objašnjava, primećeno je da nema nekih evidentiranih prijava zlostavljanja, pa pita gde nestaju.
– U nekim opštinama policija ubeleži prijavu nasilništva, ali je nema u Centru za socijalni rad, pa se pitamo i zašto to rade pojedinci u tim službama. Sistem treba više da sluša te žene kada podnesu prijave, a ne da umanjuje nasilje – kaže naša sagovornica.
Strah od nerazumevanja
U AŽC kažu da je više razloga zbog kojih su žene krile nasilje.
– Neke nisu osećale poverenje da kažu najbližima, nekima koje su preživele “samo” seksualno uznemiravanje, ali i psihološko, bilo je potrebno vreme da razumeju da je to nasilje, ali nikome se nisu obraćale, jer su znale da će naići na nerazumevanje i umanjivanje njihove traume. Neke su ćutale iz straha za život znajući da je nasilnik ili sam na poziciji moći ili da ima veze s onima koji jesu, a sve one nisu prijavile nasilje institucijama jer nisu imale poverenja u njih – ukazuju u AŽC i ističu da su neke progovorile, ali da nije bilo podrške i zaštite.
