Sreća je lični doživljaj. Mnogi veruju u njenu magičnu moć. Neki joj se nadaju, mnogi je očekuju kao ozebao sunce, a neki je poput 71-godišnje užička penzionerke Natalije Nate Ristić – planiraju. I ulažu u nju. Naime, ona je kao iskusan ekonomski planer postavila realne ciljeve. Bivša radnica Beogradske banke redovno učestvuje u raznim nagradnim igrama. Kao prava miljenica Fortune, boginje sreće, od 1978. godine dobila je čak 2.000 nagrada!
– Slala sam ponekad i desetak koverata dnevno. Poštarina je bila jeftina, počela sam da dobijam i nagradne igre su mi ušle pod kožu. Prvo sam dobila čamac maestral od "Eureke" iz Gornjeg Milanovca, a potom su se nagrade ređale, pa sam počela da ih beležim u svesku. Nisam dobila ni stan, ni auto, ni veliki novac, ali sam dobijala nagradna putovanja i razne darove. Bila sam uporna, a upornost je iznedrila sreću i zadovoljstvo. Mislim da je svako drugo učešće u nagradnoj igri krunisano dobitkom. U svemu ovome ima i takmičarskog duha, želela sam da uspem i uz pomenutu upornost i strpljenje sve se isplatilo – priča Natalija.
|
Očekuje praunuče |
Sa svojim pokojnim suprugom Slobom, koji je umro početkom ove godine, Natalija je kupovala novine i časopise, slala odgovore u kvizove znanja, javljala se u radio i TV programe, dobijala kupone od komšija koje su blagonaklono gledale na njeno iskušavanje sreće.
– Najviše sam dobijala putovanja. Obišla sam sve banje u Srbiji, u neke sam išla i nekoliko puta. Bila sam u Antaliji, Alanji, Rovinju, Budvi, na Pelješcu, Kopaoniku, Zlatiboru, u Prohoru Pčinjskom, Zobnatici, dva puta sam bila na svetskom prvenstvu u fudbalu. Početkom devedesetih u Italiji, a kasnije sam bila u Francuskoj, kada sam pogodila sastav naše reprezentacije, a priznaćete to nije baš lako. Najčešće smo putovali suprug i ja, naša ćerka i sin, a kasnije i unuci i rodbina. Jednom rođaku sam poklonila svadbeni put, rođaci letovanje na Ostrvu cveća, a koliko sam skija i raznoraznih drugih predmeta darovala, ne mogu ni da se setim.
Nagrade su stizale iz svih krajeva Srbije, najčešće iz Beograda gde su ih Natine kolege iz banke, koje su često putovale na službeni put, vrlo rado preuzimale. Jednom prilikom za dopremanje nagrade bilo je potrebno obezbediti i mali teretni automobil.
– Dobila sam tri televizora, tri mobilna telefona, dva DVD uređaja, stolice barske i za ljuljanje, komplete knjiga, Simpov nameštaj, tepihe, skije, ogledala, posuđe, ulaznice za sportske priredbe… Da bih dobila nagradu često sam morala da koristim enciklopedije, a od koristi je bila i pomoć prijatelja. Mnogi u Srbiji su učestvovali u nagradnim igrama. Funkcionisali smo kao jedan tim, nije bilo ljubomore među nama, važno je bilo poslati tačan odgovor i dobiti nagradu. Pomagale su mi porodice Mihovilović iz Pančeva i porodica Jovanović iz Beograda, kao i moji sugrađani Rade Đorđević i Vukas, poznati užički trgovac.
U Srbiji je proizvodnja malaksala, sredstva za marketing su smanjena, jer je i prodaja manja, nagradne igre su retkost i Natalijini kuponi sa odgovorima na nagradna pitanja sve ređe putuju.
– Nagradnih igara nema kao nekad, nema ih ni u novinama, ni u časopisima, ni na televiziji. Kupim ponekad "grebu", osvojim poneki dinar i setim se starih dobrih vremena kada me je sreća pratila na svakom koraku…
