Zemljaci otvorili vrata svojih domova

Okružen pažnjom: Igor sa Miroslavom, Milevom i majkom Nedeljkom

 

Igrom sudbine bili su tog dana jedine dve srpske porodice koje je zbližila nesreća i bolest u tuđem svetu, ali i vera u Boga i dobre ljude. Jer, da nije bilo poslednjeg priloga od 500 AUD plemenite Nine Ljiljak iz Melburna, Jasna i Dejan Karapandžić ne bi mogli odvesti malog Uroša na transplantaciju matičnih ćelija u Beč, baš kao ni porodica Pavlović kojoj su u poslednji čas za isti zahvat uručili dar od 3.000 kruna Mića i Zdravka Čađan iz Norveške. I za jedne i za druge kucalo je veliko srce dijaspore.

Ove dve srpske porodice još će po nečem pamtiti Beč. Ne samo po uspešnoj lekarskoj intervenciji već i po prijateljima koji su nam otvorili vrata svojih domova u Beču. Porodicu Karapandžić ugostili su i našli im se pri ruci zemljaci na radu u Beču Jasmina i Dragan Radulović sa svojom decom, a Pavloviće su dočekali Mileva i Mićo Batić sa svojom familijom.

– Urošu su transplantovane matične ćelije lumbalnom punkcijom kroz kičmu, zahvat je dobro podneo, a narednih 24 sata imao je malo jače bolove i mučninu, ali to je uobičajeno za ovu vrstu intervencije – kaže Jasna Karapandžić, dodajući da su lekari bili zadovoljni dosadašnjim postignutim napretkom kod dečaka.

Ljubav domaćina: Radučlovići sa malim Urošem

 

Buđenje: Violeta Radulović uz Uroša Dvostruki dar Među brojnim zemljacima koji su došli da vide malog Uroša i da mu požele sve najbolje na putu ka ozdravljenju bio je i naš čitalac Slavko Janković iz Beča koji je već svojim prilogom preko "Vesti" bio jedan od učesnika ove humanitarne akcije. Ali, ovoga puta zemljak rodom iz okoline Požarevca, došao je sa porodicom da se lično upozna sa hrabrim dečakom. I ponovo priložio novčani dar za Uroševo zdravlje.

– Iako su nam brojni znani i neznani ljudi omogućili svojim prilozima odlazak u Beč, ne možemo dok smo živi da zaboravimo kako nas je porodica Radulović, rodom iz Paraćina, dočekala i ugostila. Raduloviće s njihovim ćerkama Violetom i Jelenom i tetkom Sunčicom upoznali smo pre četiri godine, održavali kontakte i drugi put smo bili njihovi gosti. Tako ne bi ugostili ni rod rođeni, kao što su oni nas.

I ne samo to, tokom našeg boravka posetili su nas i njihovi porodični prijatelji koji su našem Urošu dali i pregršt igračaka i finansijsku potporu. U poseti nam je bila i moja školska prijateljica Svjetlana Talić, rodom iz Osijeka, a koju nisam videla punih 16 godina, i gle čuda sada smo se sreli u Beču. I ona je donirala novac i igračke za mog Uroša. Naravno, veliko hvala i prevozničkoj kući Zoran Raisen koji su nas i ovoga puta prevezli besplatno do Beča i nazad, što nam mnogo znači u ovim trenucima kada nam je i dalje neophodan svaki dinar za nastavak Uroševog lečenja u Beogradu – kaže zahvalno Jasna Karapandžić.

Šta reći na kraju ove lepe priče iz Beča, sem da je prave prijatelje teško naći, još teže ostaviti, a nemoguće zaboraviti. Iskreni prijatelji su oni ljudi koje imamo kraj sebe kada više ništa nemamo.