Talentovanu Anku Gaćešu Kostić publika je imala priliku da gleda u popularnoj seriji “Kamiondžije” u ulozi simpatične Nevenke, a pre toga igrala je u gledanim serijama “Sinđelići”, “Vojna akademija”, “Radio Mileva”.
Glumila je u filmovima “S/Kidanje” i “Toma”, a radila je i koreografije u predstavama “Franki i Džoni” i “Ljubav i moda”. Na sceni pozorišta “Boško Buha” izvođen je njen komad “Moj život – priča o Isidori Dankan”. To ostvarenje imali su priliku da vide i gledaoci u nekoliko gradova na Kosovu i Metohiji.
Osim što je glumica i koreograf, Anka je i profesor i pedagog na Fakultetu dramskih umetnosti. Najveću podršku u poslu pružaju joj roditelji i suprug Nestor, čiji su deda Nestor, otac Mihajlo i brat Vuk svi glumci. Uskoro ćemo je gledati u humorističkom sitkomu “Zbornica”.
Snimanje na Ubu
Humoristička serija “Kamiondžije d. o. o.” koju su gledaoci donedavno pratili unela je finu dozu humora toliko željnog kod običnog čoveka. Naša sagovornica odigrala je upečatljivu rolu i pobrala sve simpatije gledalaca.
– Nevenka je jedna odlučna, snažna i sposobna devojka koja želi da pomogne porodici. Dara, njena sestra od tetke, i zet Žića iznova i iznova upadaju u nevolje, te ona, iako najmlađa, svojim racionalnim pogledom na život pokušava da ih upozori na probleme koje oni ne uviđaju na vreme. Nevenka jedino u ljubavi ne stoji čvrsto na zemlji, već gubi glavu i donosi pogrešne izbore. Rad na ulozi je bio inspirativan i ne mnogo težak. Veliku pomoć sam dobila od reditelja Filipa Čolovića koji je sa mnogo pažnje i strpljenja davao odgovore na svako moje pitanje, vraćao me na pravi put ako bih zalutala i slušao sve moje predloge. I one dobre, koje je usvojio i one loše kojih je takođe bilo. On je vredan, posvećen, smiren, sa mnogo radosti i strasti pristupa svom poslu, tako da je prava privilegija bila raditi sa njim.
Naša sagovornica objašnjava zbog čega je serija postigla uspeh.
– Gledaoci su se zaželeli pametnog, suptilnog, a ne prizemnog humora. Zaželeli su se nežnih priča o porodici, ljubavi, prijateljstvu, kumstvu. U teškim vremenima u kojima živimo željni smo da dobro pobedi. Željni smo programa u kome će jednako uživati svi članovi porodice. Zato je serija “Kamiondžije” bila toliko gledana i voljena.
Snimanje ove serije bilo je na Ubu i trajalo je oko četiri meseca, a bilo je teško jer se snimalo u vreme korone.
– Mislim da je korona donela dodatne napore i velike izazove u svim profesijama. Snimanje na Ubu je bila prednost, jer je ekipa na taj način bila donekle izolovana. Svi smo se ponašali veoma odgovorno, strogo smo poštovali mere zaštite, tako da se snimanje završilo bez prekidanja i pomeranja sa, čini mi se, samo jednim zaraženim članom ekipe. To je pravi podvig!
Uskoro “Zbornica”
Uloga Vladislave u veoma gledanoj seriji “Radio Mileva” bila je mala, ali uloga Milice u seriji “Zbornica”, čije snimanje je upravo završeno i koja je takođe humoristički format Anku svrstava u nove nade komedije.
– Dugo sam sebe videla kao isključivo dramsku glumicu, a ispostavilo se da me reditelji češće biraju za komedije. Pored Vladislave u seriji “Radio Mileva” i Milice u seriji “Zbornica” u “Madlenijanumu” igram blesavu sekretaricu Cicu u mjuziklu “Ljubav i moda” kao i brbljivu sanjalicu Ružicu u predstavi “Dolče vita”. Čak je i moja uloga u predivnoj dramskoj predstavi “Let iznad kukavičjeg gnezda” u Beogradskom dramskom pozorištu na momente komična. Prijaju mi takve uloge, naročito što su sve potpuno različite.
Uloga Milice u seriji “Zbornica” je za mene bila naročito izazovna jer nije lako biti duhovit pored virtuoza komedije kao što su Zoran Cvijanović, Nebojša Cile Ilić, Miloš Samolov, Gorica Popović. Rad sa njima i ta količina smejanja na setu je za mene bila lekovita.
Nađa sagovornica pojašnjava šta će gledaoci imati priliku da gledaju u ovoj seriji.
– Serija “Zbornica” prati život nastavničkog kolektiva jedne osnovne škole. Publika će moći da oseti školski život iz ugla nastavnika, da vidi šta su njihovi problemi, dileme i muke. Sve to, naravno, kroz niz komičnih situacija koje je vešto napisao Vladimir Đurđević, a režirao mladi i talentovani Đorđe Stanimirović. Serija bi trebalo da se emituje uskoro na televiziji Superstar.
Strast i ljubav
Priseća se i svoje prve veće uloge u popularnoj “Vojnoj akademiji”.
– Uloga Violete je bila moja prva veća uloga u seriji, igrala sam u dve sezone i to je jedno važno iskustvo za mene. Došla sam u već uigranu ekipu i imala sam veliku tremu. Dodatna otežavajuća okolnost je što je Violeta profesionalna igračica i što je u scenariju bilo mnogo scena u kojima ona i Klisura plešu, a ja sam desetak dana pre snimanja jako uganula zglob i nosila gips koji sam skinula noć pred snimanje. Na sreću, sve koreografije su već bile uvežbane, a kolega Ivan Mihailović je moj dugogodišnji prijatelj, oslonac, podrška i anelgetik, tako da je uz njega sve prošlo sa minimumom stresa i maksimumom radosti.
Pre više od deset godina diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi čuvenog Dragana Petrovića Peleta sa izuzetno visokim prosekom.
– Studentske dane na Fakultetu dramskih umetnosti pamtim kao najsrećnije, najbezbrižnije i najkreativnije dane u životu. Tome je upravo doprineo profesor Dragan Petrović Pele sa kojim sam se od prvog dana veoma dobro razumela, te je rad sa njim bio predivan. A tim prelepim uspomenama su doprineli i moji klasići Ivan Mihailović, Miloš Biković, Jelisaveta Orašanin, Nina Janković, Tamara Dragičević, Mateja Popović, Stojan Đorđević, Miodrag Radonjić, Uroš Jakovljević, Anja Alač i Miljana Gavrilović sa kojima se i dan danas, više od 10 godina nakon diplomiranja, družim gotovo svakodnevno.
– Nije mi bilo teško da se odlučim da upišem glumu. To je bio prirodan sled događaja jer sam od malih nogu pohađala dramske sekcije i škole glume, igrala u predstavama, išla na takmičenja recitatora i bila opčinjena bilo čim što ima veze sa pozorištem. Bojala sam se samo šta ću da radim ako me ne prime, tako da sam pripremala prijemni za tri fakulteta. Na sreću, odmah sam upisala onaj koji sam najviše želela.
Da ponovo bira profesiju, kaže da se ne bi dvoumila, jer gluma je njena velika strast i ljubav.
– Sigurno bih opet napravila isti izbor. Ali bih se isto tako opet spremala za još dva fakulteta pored glume… Jednom štreber, uvek štreber.
Dragocena podrška
Posao lakše radi zahvaljujući neizmernoj ljubavi koju crpe iz porodice.
– Ta podrška je za mene ključna. Ona predstavlja sidro, konstantu i sigurnost naspram neizvesnog i turbulentnog glumačkog zanimanja. Imam divne roditelje koji su me uvek podržavali u svemu i divnog supruga koji me razume, podstiče, motiviše i uči da se bolje organizujem, pošto je u tome nedostižno bolji od mene.
Odlično se snalazi i u ulozi majke malog deteta i pored toga što ima mnogo posla.
– Dobrom organizacijom i nauštrb sna. Šalu na stranu, ali kad vam je kod kuće lepo i na poslu isto tako lepo, onda ništa nije i ne sme biti teško.
Čari pedagogije
– Predajem scenske igre na Katedri za glumu, zajedno sa profesorkom Brankom Pujić. Imala sam sreću da se zaposlim u instituciji koja mi je donela toliko lepog u životu. Zato osećam izrazitu odgovornost i trudim se da studentima prenesem sve što znam, da ih motivišem, probudim radoznalost, da ih zarazim svojom strašću i ljubavlju koju osećam prema plesu kao i prema glumačkom pozivu.
Igra i radost
Gluma je težak, ali i posao prepun izazova i radosti.
– Svaki posao je težak na svoj način i savremeno doba stavlja razne nove, složene izazove pred mlade ljude. Ono što je najteže u glumi važi za svako vreme. To je to stalno čeprkanje, kopanje i prodiranje u sve, čak i najskrivenije delove svoje duše, otvaranje rana, buđenje strahova, evociranje osećanja, sve po potrebi; stalni rad na sebi; i konstantno izlaganje sebe pogledima, procenjivanju i ocenjivanju. To je teško. A sve ostalo je igra, radost.
