Željko Samardžić progovorio je o teškim životnim trenucima.
Pevač je izneo detalje privatnog života, pa otkrio kako se trenutno oseća.
– Snalazim se kako znam i umem. Jedno vreme sam odmarao i uživao dok se nisam umorio od toga. Višak slobodnog vremena ponekad zna biti veći teret od manjka, pa sam morao da se prilagođavam novim okolnostima. Možda sam se sad već navikao na nerad. Mislim na ono što radim čitav život, a to su koncerti, putovanja i sve što to podrazumeva. Više vremena provodim u kući, ali u poslednje vreme i u studiju…
Da li zapevate supruzi u kući i zasvirate gitaru? Kako se njoj dopada Vaša nova pesma i da li umete da priredite romantično veče?
– Retke su moje pesme koje se njoj ne dopadaju. Mi smo nakon toliko godina zajedničkog života prestali da se razlikujemo. Pijemo isto zaslađenu kafu, volimo ista jela, isto vino uz ribu, a drugo onako solo dok divanimo ili uživamo u romantičnim trenucima. Tako nam se slaže i muzički ukus.
S obzirom na to da imate hašimoto, da li ste osetili više strah zbog pandemije? Čuvate li se preterano ili se trudite da vodite normalno život?
– Shvatio sam da je ovaj virus podmukao i opasan i da po mene može biti koban ukoliko se ne budem pazio i pridržavao mera koje lekari preporučuju. Nažalost, mnogi meni bliski i dragi ljudi su inficirani, a neki tragično završili. To me je nekako dodatno uozbiljilo u nameri da se sačuvam od korone. Nedavno sam se i vakcinisao i sve u svemu nadam se da će ovi dani i meseci srušenih planova i noći bez zagrljaja uskoro postati ružna prošlost. Moram priznati da mi nedostaje život na kakav sam navikao i nadam se da ovo neće još dugo potrajati.
Volite da uživate na čamcu. Da li imate neki drugi vid zadovoljstva sada?
– Imao sam sreće, pa sam leto ili veći deo leta proveo na moru u svojoj kući. Tamo je uz more sve drugačije i nisam imao mnogo kontakta s ljudima, pa sam bio opušten. Družio sam se s morem, ribama… Bez opasnosti od virusa. To jeste moja pasija i tako najbolje punim baterije. Jos malo pa ćemo izaći iz ove zime, a nadam se i pandemije.
Kolegama stalno dajete bezrezervnu podršku putem društvenih mreža u raznim situacijama. Da li se s nekim i čujete i šta Vas je posebno ‘uzdrmalo’ poslednji put?
– Uvek mi je drago kad imam priliku da podržim ili pohvalim moje kolege. Pogotovu mlađe koji dolaze i krče svoj put. Nažalost, u poslednje vreme je bilo mnogo više loših nego dobrih vesti. Neki meni dragi ljudi, kolege i prijatelji su se odjavili i napustili nas. Tužno je, ali takav je život. Što reče moj omiljeni “mornar”: ‘Da nije crne, ni bela ne bi vredela’.
Da li biste otvoreno mogli da kažete: Da, i ja sam svu ušteđevinu potrošio?
– Ja sam dobro i ne žalim se. Ali ne mogu, a da ne iskažem zabrinutost za mnoge moje manje poznate kolege koji se teško snalaze i pokušavaju da pronađu način da prehrane svoje porodice. Mislim da javnost ima pogrešnu predstavu o našoj branši. Uglavnom je gledaju kroz poznata pevačka imena. Ali, mi smo u manjini. Veliki je broj muzičara, tehničara, tonaca… Kao i njihovih porodica, koje direktno zavise od angažmana. Njihovi honorari nisu toliki da bi mogli uštedeti za ovako dug period bez posla i mnogi se nalaze u nezavidnoj situaciji.
Osim rata u kome ste umalo izgubili život, doživeli ste i gubitak sina. Da li spadate u one ljude koji pričaju o svom bolu ili držite patnju u sebi?
– Svi imamo neke svoje muke. Sve nas pritiskaju tereti na kojima piše naše ime i prezime. Ljudi retko žele da pogledaju na život iz tuđih cipela. Ja sam od onih koji ne vole da druge opterećuju, a i s godinama se čovek nauči kako da nosi svoj bol.
Da li ljudi koji su imali teške životne okolnosti, postaju vremenom jači ili ranjiviji?
– Pa, teško je na to pitanje odgovoriti. Pretpostavljam da većinu ljudi život nauči kako da se postave u nekim teškim situacijama. Kažu: ‘Ono što te ne ubije, ojača te’.
