Veliki je radoholik. Košarka je njegov život. Jedan je od “onih” Čačana koji je “oprao ruke u Moravi” i napornim radom osvojio brojne trofeje i medalje koje će pamtiti generacije. Dobro ga poznaju u Evropi, ali i u Americi… svuda u svetu. Od Srbije preko Turske i Grčke do Italije i Španije, sa poštovanjem izgovaraju njegove ime, a tribine mnogih dvorana podrhtavaju od pesama koje su posvećene upravo njemu.
Željko Obradović, nekada proslavljeni košarkaš, danas najtrofejniji trener Evrope, posle 30 godina vratio se na mesto na kojem je „sve počelo“, u Partizan. Povratak među crno-bele je za njega, kako kaže „čista emocija“, ujedno i glavni motiv da posle godina u „tuđini“ i male, neophodne pauze, ponovo radi u svojoj zemlji i bude bliže porodici i prijateljima.
Popularni „Žoc“ čvrsto stoji iza svake odluke, posebno ove u kojoj uživa.
– Poslednjih 30 godina sam u inostranstvu. Prezadovoljan sam svojom odlukom. Ponovo sam u Beogradu i imam priliku da odem do Čačka, gde mi majka živi. Tokom pauze koju sam napravio, provodio sam vreme onako kako je to bilo moguće u uslovima ove pandemije. Bio sam na utakmicama Borca i Partizana – počinje priču Obradović i pojašnjava kako izgleda njegov novi početak u Partizanu:
– Izabrao sam da prijateljske utakmice igramo sa timovima iz Evrolige, smatrajući da će to dobro da nam dođe za ono što nas čeka u nastavku, a to su dva takmičenja, ABA liga i Evrokup. Počeli smo 9. avgusta pripreme sa nešto mlađim igračima, a 16. su krenuli da se priključuju ostali. Jedan za drugim su dolazili Madar, onda i Koprivica, pa Mur… Panter nije trenirao ceo pripremni period, do pre turnira u Istanbulu. Bilo je nekih stvari, na koje sam kao čovek ponosan, jer sam mogao da izađem u susret. Zak Ledej je morao da se vrati u Ameriku, jer je imao zakazano kumstvo, Rade Zagorac je postao otac, pa je otišao da vidi sina. Kuruč je imao privatnih problema, pa je i on dobio slobodno.
‘
Važno je biti čovek
Dobar odnos sa košarkašima je vrlo važan.
– Kao trener sam uvek imao razumevanja za igrače. Mislim da oni to prepoznaju i da su zadovoljni kad se vrate, da im je i ‘glava drugačija”, da su spremni da rade na način koji smo postavili na početku sezone, kako na terenu, tako i van njega.
Po rečima Obradovića upravo su te ‘ljudske stvari” nekad i presudne kako bi se stvorio pravi tim.
– Odnosi trenera i igrača su vrlo kompleksni. Ne igraju oni za mene, već za sebe, za klub i za tim u kome su. U trenutku kada se okupimo svima se stavi do znanja da su tu dobrovoljno i da mi, kao grupa, imamo neka pravila ponašanja. Minimum koji tražim je da oni koji gledaju, prepoznaju da u timu postoji velika želja kod njih. Niko nema prava da se ne bori i ne izgara. To sam i rekao prvog dana na treningu: “Momci, vi ste obukli dres Partizana, nemojte to da zaboravite. Igrači ste crno-belih i na terenu i van njega. Šta god da bude, prva vest će biti da je košarkaš iz Humske uradio to i to, kao što će za mene da stoji – trener Partizana.”
Prestaću kad ne bude žara
Dolaskom Obradovića na klupu crno-belih očekivanja svih u klubu su porasla. Zato, novi trener otkriva šta zapravo podrazumeva ‘trogodišnji projekat” o kojem se govori i kakva je vizija kluba.
– Vizija je jednostavna, a to je da se vrati ono što je Partizan bio godinama. Znači, da se da šansa mladim igračima, da klub bude mesto u kojem su odnosi na izvanrednom nivou, da su svi kao familija, da se između sebe poštuju, da su u teškim trenucima uvek svi zajedno. Partizan ima fenomenalne navijače. Moja želja je da oni budu neko ko će da pobedi u fer-plej takmičenju. Da svako ko uđe u Arenu i ko dođe da igra protiv nas, da se oseća prijatno. To su neke stvari na kojima ću insistirati. Kod igrača obraćam pažnju na ponašanje koje dolikuje jednom prvotimcu i svima nama iz stručnog štaba. Uz sve ovo što sam rekao, trebalo bi da rezultatski probamo da napravimo nešto najbolje. Šta je to? To ćemo videti kako sezona bude odmicala.
Na pitanje, da li i danas sa istim žarom, u Partizanu oblači trenerku i kreće na trening, Obradović odmah odgovara:
– Ne sa istim, nego sa većim. Uvek sam imao taj žar u sebi i rekao sam da neću ovim da se bavim kada toga nema.
Obradović je još kao igrač Borca vodio selekciju škole “Ratko Mitrović”. Polako je učio “zanat” i uživao u radu sa najmlađima. Zanimljivo, njegov kum, a sada pomoćnik u Partizanu, Vlada Androić, bio mu je protivnik na terenu sa drugom školom.
– Vlada me je u prvoj utakmici pobedio, bilo je smešno, ali je i to bila velika škola. To je dovelo do toga da ozbiljnije zapisujem treninge. Tamo, 1983. godine sam upisao Višu trenersku školu.
Uticaj Nikolića i Ivkovića
Sve posle toga je dobro poznata istorija. Posle uspešne igračke karijere u Partizanu, usledio je prvi ozbiljan trenerski izazov na klupi crno-belih i rad sa ‘mentorima” Aleksandrom Nikolićem i Dušanom Ivkovićem.
– Neizmerno sam zahvalan i profi Nikoliću i Dudi Ivkoviću na tome što su uradili za mene. Pomogli su mi da budem trener i čovek kakav jesam. Oni su veoma uticali na moju karijeru, plus Dragan Kićanović, koji je imao hrabrost da me u tom trenutku predloži upravi Partizana. To je bila ogromna hrabrost i vizija koju je imao.
Na pitanje o tome da li bi se on jednog dana našao u ulozi trenera mentora koju su imali Aca Nikolić i Duda Ivković, Željko kaže:
-Ne znam. Uvek sam izlazio u susret bio mladim trenerima, čak sam i par treninga održao u periodu dok nisam radio. Tokom 2012. godine i 2020 odlučio sam da se odmorim i posvetim sebi, porodici i prijateljima. U tom periodu mi niko nije predložio tako nešto. Lično, ne verujem da bih prihvatio. Postoji izreka „nikad ne reci nikad“. Uvek sam govorio da me u košarci interesuje jedino pozicija trenera, na kojoj sam sada. Nikada sebe nisam video kao funkcionera, kao savetnika u tom smislu, predsednika, generalnog menadžera. Mislim, dok budem imao energije i želje da ću se baviti tim poslom, ali opet „nikad ne reci nikad“.
Šta se slavi?
Legendarna je anegdota kada profesor Nikolić posle Huventuda i titule pita igrače Partizana: “Šta je ovo? Šta se slavi? Za tri dana igramo sa Slobodom!”.
– Profa je imao tu crtu, da nikada nije bio zadovoljan. To je bilo njegovo ogromno iskustvo. Kada se vratim, iskustvo koje sam imao tada i sad je neuporedivo. Pokušao je da utiče na nas, jer je znao da se sezona završava sa tom utakmicom.
Kari, Dončić, Jokić…
Pred Partizanovo osvajanje Istanbula, profesor Nikolić je govorio o tome da svi igrači moraju da igraju na svim pozicijama.
– To je ideal svakog trenera. Kada bismo mogli da imamo igrače sa istim osobinama od “keca” do “petice”, to bi bila neka totalno drugačija košarka. Tendencija u Evropi je da se na kraju napada ili utakmice igra ta “svič” odbrana u kojoj svi “preuzimaju” pa čak i “petica”. Uvek je košarka bila igra visokih ljudi koja ne može bez niskih. Imati takvog igrača, napraviti ga je mnogo teško. U ovom trenutku, to je za mene Lebron Džejms, tu su još i Janis Adetokumbo, Luka Dončić, koji ima visinu i može da igra. Tu je i naš Jokić. Imate i jednog koji nije “ol raund”, a koji vraća veru u košarku, a to je mali Stef Kari. Dončić i Jokić takođe vraćaju veru u košarku, zato što imaju tu lucidnost koja je neverovatna.
Za mnoge trenere bila bi nerešiva situacija u kojoj glavni igrači ne govore. Upravo to se dogodilo Željku u prvom mandatu u Partizanu sa Predragom Danilovićem i Aleksandrom Đorđevićem.
– Oni su imali specifičan odnos. Igrao sam i sa jednim i sa drugim, poznavao sam ih kao ljude, znao karaktere i da to što oni privatno nemaju odnos i ne razgovaraju, neće nimalo uticati na to kako se ponašaju na terenu. To je uvek najvažnije. Oni su bili izvanredan tandem, radili jedan za drugog, ‘overavali” na terenu, ali nisu pričali. Kako se sezona približavala kraju, taj odnos je postajao sve bolji. Sve ono što su oni tada uradili je bilo fenomenalno. Zahvaljivao sam i se i opet im se zahvaljujem na tome. Suština je da su oni radili ono što je trebalo na terenu.
Ko zna kako bi neki mladi trener danas reagovao u sličnoj situaciji…
– Nemam savet za to. On mora da poznaje te ljude, da bi znao da im priđe i kako da se postavi. Sve pokušavam da rešim najotvorenije i najdirektnije.
Nikada selektor druge zemlje
Utisak je da generacije koje dolaze sve više gube želju da igraju za nacionalni tim.
– Imao sam sreću da budem igrač koji je igrao za reprezentaciju na dva velika takmičenja, Olimpijske igre 1988. godine u Seulu, gde smo osvojili srebrnu medalju i da budem deo tima koji je 1990. godine bio svetski prvak u Argentini. Posle toga sam bio trener nacionalnog tima na OI u Atlanti, kada smo osvojili srebro, ’97 kada smo bili prvaci Evrope, odnosno ’98. šampioni sveta, ’99 osvojili bronzu na EŠ, a 2000, 2004. i 2005. smo imali rezultatske neuspehe. Šta god da je bilo i kako god da je bilo, meni je to bila najveća čast i zadovoljstvo i ništa sa tim ne može da se poredi.
‘
– Kada si igrač, ili trener nacionalnog tima svoje zemlje, sama reč ‘reprezentacija” kaže da ti nešto predstavljaš, svoju zemlju. Ne postoji ništa važnije od toga što osećaš prema onome gde si rođen i gde su tvoji ljudi i tvoj život. Nemam pravo i ne želim nikoga da savetujem. Završio sam priču 2005. godine, posle rezultatskog neuspeha. Sa svim igračima sam u dosta dobrim odnosima, bez obzira na to što sam izašao i rekao to što sam rekao. Oni su posle toga odrastali, ali od tada nisam komentarisao ništa što je reprezentacija, već sam uvek podržavao. To ću i nastaviti da radim. Imao sam ponude mnogih zemalja. Bila mi je čast što se javljaju savezi i zemlje, ali sam svima davao isti odgovor, jer ne mogu sebe da vidim na klupi neke reprezentacije i da vodim utakmicu protiv Srbije! Meni je to nezamislivo.
Beg iz Istanbula na 12 sati
Između treninga, vrlo je bitno da igrač ili trener napravi pauzu. Tako je Obradović umeo da na 12 sati pobegne iz Istanbula u Beograd, ode na kafu, ili u pozorište sa Bogdanom Diklićem.
– Mislim da je to veoma važno, i u toku sezone, kada imam priliku, dam igračima par dana slobodno. Važno je i da se ne vidimo, kakva god vrsta pražnjenja to bila. Imam svoj način na koji se praznim. To zavisi od trenutka i u kom si momentu sezone. Pozorište, koncert, izlazak sa prijateljima, sedeljka. Život je jedan, život prolazi, treba uživati i koristiti svaki trenutak da se smeje. Čovek koji se smeje je srećan čovek. Znam za sebe, da sam različit od onoga kako izgledam na terenu, na treningu i na utakmici. Ljudi koji me poznaju to znaju. Ja to ne radim namerno, niti planski, jednostavno je to tako.
“Svi će biti motivisani protiv nas”
ABA liga je počela…
– Nemam dilemu da će svi timovi protiv Partizana biti izuzetno motivisani samom činjenicom da sam ja došao. To sam doživljavao sve ove godine radeći i u Grčkoj i u Turskoj, a i ranijih po Italiji i Španiji. Ono na čemu ću insistirati, to je da naša motivacija mora da bude na najvišem nivou. Svakoga ćemo poštovati i nećemo gledati imena kluba, da bismo se motivisali. Treba da poštujemo sebe i damo maksimum. Kako će to da izgleda, u ovom trenutku ne mogu da znam, ali obećanje koje samom sebi mogu da dam je da ćemo probati da damo maksimum na svakom meču. Navijačima Partizana mogu da kažem da se nadam da će ovo što pričam tako izgledati na terenu. Ako ne bude tako, imaju puno pravo da nas kritikuju. To je uvek bilo tako. Navijač uvek prepozna želju, kod igrača i kod trenera. Ako toga nema i igrač i trener su u problemu.
Iako je najuspešniji trener, Obradović voli da “deli” uspeh…
– Nikada ne bih bio na ovom mestu i nikada ne bih imao ove rezultate, da nisam imao ljude u stručnom štabu, kojima sam verovao i kojima verujem. To je nešto veoma važno. Imam stručni štab na koji sam ponosan u svakom pogledu. To mi se dešavalo u svakom klubu. Sa trojicom sam već radio u Fenerbahčeu, tu je i Vlada Androić, Bata Zimonjić… Imam i Acu Matovića i Bogdana Karaičića. Uvek je bilo i biće problema tokom sezone. Volim stručni štab koji će da diskutuje sa mnom, a ne one koji će klimati glavom. To ne vodi nigde.
Ugovor sa klauzulom o šampionu Evrope
Da treneri ne bi uvek trebalo da beže od izazova koji se pred njih postavljaju potvrđuje i Željkov primer. Naime, 1994, posle titula sa Partizanom i Huventudom, potpisao je ugovor sa Realom u kojem je postojala klauzula da u prvoj godini mora da bude prvak Evrope!
– Tačno je. Bio sam u Beogradu kada je stigla ta ponuda. Moj prijatelj, menadžer me je zvao i rekao da je uslov bio da budem šampion Evrope. Odgovorio sam: ‘Dogovoreno”! Kada me je pitao zašto pristajem, odgovorio sam mu da je svejedno. I da potpišem na pet godina, ako ne budem najbolji, oteraće me. Motivacija mi je bila da budem u klubu kao što je Real, a da pritom imam 34 godine. Proveo sam tamo tri fantastične godine, bio prvak Evrope, uzeli smo, tada se zvao Saporta kup, pandan Evrokupu. Bio sam zadovoljan.
Budite strpljivi
Šta bi ovaj Željko poručio onom koji je pre 30 godina preuzeo Partizan?
– Promenio sam se mnogo za ovih 30 godina. Kažu čovek se ne menja. Kako? Pa iskustvo koje stičeš te dovodi do toga da menjaš navike, način života. Košarka se za ovih 30 godina promenila. Kada se vratim i razmišljam kako je sve to izgledalo tada i sada, to je neuporedivo. To je filozofsko pitanje. Verovatno bih uvek rekao, kao što sada sebi govorim, strpljenje… Budi strpljiv. I, naravno, da stanem iza svake odluke. Mišljenje drugih ljudi nije važno. Niti čitam novine, niti gledam televiziju, niti, ne daj bože, idem na ove, kako se zovu, društvene mreže.
