Ima ekipe, a nema je. Ima igrača, a nema igranja. Ima drugara, a nema druženja. Idu dani, a vreme nikako da prođe.
– Prihvatamo sve odluke nadležnih u svrhu očuvanja zdravlja, mada nam počesto nije jasno šta se dešava – tako ove korona dane i problematiku kroz koju prolazi naš pariski dijasporski amaterski fudbal, opisuje Živojin – Žika Nikolić (65).
Svi koji prate srpski amaterski sport u francuskoj prestonici veoma dobro znaju Žiku. U sportu je od 1990. godine, neuništiv i neumoran, uvek prisutan i uz teren nezamenjiv. Govorio je za “Vesti” i o zemljacima na radnom mestu i želji da poseti Srbiju. Ipak, sa njim je fudbal prva tema.
– Prethodnih godina na pariskom podneblju se drastično smanjio broj naših fudbalskih ekipa. Kao najizdržljiviji dokazali su se “Srbija” i “Hajduk Veljko B”, da bi se nedavno fuzionisali u jedan tim pod imenom “Srbija Hajduk Veljko”. Ne, nisu se timovi raspali, već je to zbog manjka igrača. Za predsednika je imenovan Vlada Stefanović, potpredsednik je Petar Aritonović, treniraće se na stadionu Banjole, a igrati u Ekselans ligi, gde svaka grupa ima 10 ekipa. Ja ću uvek biti uz njih, onaj sam koji pomaže – nabraja Zzika.
Dakle, ekipa postoji, a kako je korona uskratila sve aktivnosti, isto je kao i da ekipe nema.
– Ništa se ne zna, ni kad će početi treninzi, ni da li će biti ovosezonskog takmičenja. Igrači jesu na spisku, ali nisu na terenu – dodaje Žika.
– Kontaktirate li? – glasilo je pitanje.
Žika hitar u odgovoru:
– Naravno, čujemo se, telefonom. Živi smo, zdravi, ali daleko od očiju.
I je li dodijalo?
– Uh, dovešće nas do ludila. Dosadno mi je, zatvoren u stanu, sunce izađe, a nas rasteraju sa ulica i parkova. Ni osmeh ne vidiš.
Prelazimo na priču o poslu
– Noću radim u pariskom transportu, metro broj 3, ja sam “mali šefić”, ravnopravan sa svima, trpim ja njih, trpe oni mene, nema ljutnji, nema svađa. Za sve naučeno na radnom mestu uzor mi je bio direktor Miloš Gomigelović, sad penziju krcka u selu Vukoće, kod Negotina.
U Žikinoj grupi rade i dva zemljaka, Milivoje Pantić i Rade Rocojević.
– Međusobno smo bliži nego sa drugima. Posle posla popijemo po jednu. I počastimo se za praznike. Najbolji drugar mi je Mile Kesić, on vozi metro. Mogu da istaknem da od firme, uz platu, dobijamo i besplatne karte za sav gradski prevoz (metro, autobus, tramvaj), a super bi bilo da ima linija do Srbije.
Žika je rođen u Dušanovcu kod Negotina.
– Tamo sam i počeo da radim, a slaba bila zarada. Onda 1976. godine dobijem poziv od Dušana Kitića, danas je penzioner, da dođem u Pariz i – zaposli me. Francuske papire dobio sam 1980. godine.
Proleće ušlo u Pariz. Bez oblačka na nebu.
– Gledajte, nebo vedro, sunce se raspršilo i meni u glavi samo odlazak u Srbiju. Imam tamo neke obaveze, trebalo bi to da shvati i zemlja Francuska. Ovu zemlju volim malo manje nego Srbiju, pomogla mi je Francuska u svemu, za godinu dana ću u penziju, poštujem je, ne dam na Francusku, ali bih voleo da shvati da me vuče Srbija i da želim da malo odem na rodno tlo. Planiram prvog aprila, daj, Bože, da budem među mojima – navija Žika.
Kupio je kaže stan u Negotinu, našao tamo i novo društvo.
– Uskoro ću tamo boraviti nadugo, a ovde nakratko. U Parizu je dobro jer imam posao, plate su redovne, država je organizovana, društvo mi čine mladi fudbaleri, to je zdrav duh. A tamo, kod nas se bolje odmara, ići ću u banju ili do mora, pa naš jezik, pogotovo hrana. E, lepote!
Ponosan na unuke
Priča Žika sa zadovoljstvom i o porodici:
– Sin Ljubiša je bio dobar fudbaler, posle odličan fudbalski sudija, a danas sa suprugom Žaklinom ima apoteku za medicinsku opremu. Moj ponos su unuci Marilena (28) i Kevin (20), dobar sam ja deda. Prošlo leto smo zajedno išli na ovdašnje more, ne dade nam korona da posetimo dedovinu. Ako mogu – pomognem, pomognu oni mene. Slušam ja njih i oni mene. I, hvala, Bogu, živimo na tradicionalan srpski način – analizira Žika.
Nisam za vakcinu
– Iskreno, nisam za vakcinisanje. Ne znam hoću li ovde morati da se vakcinišem, svakog dana donose i menjaju propise, kako se ono, kaže:
“Dodijali su Bogu i ljudima”. A mislim da ne bi bilo pošteno da nas, ukoliko vakcina nije obavezna, kako je izglasao Evropski parlament, uslovljavaju na razne načine – analizira Žika.
Pustinja u Gradu svetlosti
– Pariz više nije Pariz. Mesecima u celom Parizu posle 18 sati nema nikoga na ulici. Prava pustinja. Posle 18 sati sve je zatvoreno, ne kupiš li hranu pre – ostaćeš gladan. Pariz više nema turiste. Hoteli zatvoreni. Nema nikakvih kulturnih manifestacija, priredaba, susreta. Svi smo maskirani, pa i ako se tokom dana negde sretnemo, samo mahneš, produžiš, ne zaustavljaš se, kao da se ni ne poznajemo. A i pitam se kako to da stižemo na Mars, imamo psa robota, kreme i lekove za podmlađivanje, a ne mogu da pronađu pilulu protiv korone – analizira Žika svakodnevicu.
