Bio je prvi kapiten rukometne reprezentacije Srbije i najbolji je strelac u istoriji francuske lige. Donedavno Mladen Bojinović je bio najtrofejniji sportista Francuske svih vremena. A igrao je za najbolje klubove, Barselonu, Monpelje, Pari Sen Žermen, Partizan i banjalučki Borac.
Na rukometni teren harizmatični Banjalučanin je stigao više sljučajno nego namerno. Tokom rata iz
Banjaluke odlazi u Jagodinu, a nakon godinu dana prelazi u Partizan. Početak blistave karijere.
– Fudbal je bio prvi sport koji sam trenirao, jer pored zgrade gde sam odrastao i danas postoji fudbalski teren, a idol mi je bio Maradona. Međutim, naglo sam porastao i trener me je vratio da igram pozadi i ubrzo sam prekinuo sa treninzima. Dobro sam igrao i košarku. U svojoj srednjoj školi bio sam među boljima. Primetio me je čuveni, nažalost, sada pokojni Borislav Džaković i želeo da me angažuje.
Bora Džaković uzalud ubeđivao
Šta se desilo pa ste završili na rukometnom, a ne košarkaškom parketu?
– Džaković nikako nije uspeo da me ubedi da odem na ozbiljan košarkaški trening. Banjaluka je rukometni grad i u to vreme redovno su se održavali turniri. Na jednom takvom učestvovala je ekipa sastavljena od mojih drugova iz naselja Hiseta. Na tom turniru sam odigrao odlično i nadavao se golova. Skautima Borca to nije promaklo, ubeđivali su me da počnem ozbiljno da se bavim rukometom. Prihvatio sam i tako je počelo. Skidao sam poteze mog rukometnog idola Zdravka Rađenovića.
Rat je uticao da umesto u Borcu karijeru nastavite u Jagodini?
– To je bila lepa sportska priča. Igrao sam za juniorsku ekipu koja je bila prvak Srbije i Jugoslavije, a istovremeno i za prvi tim. Bio sam najbolji igrač juniorske lige Srbije, a na državnom prvenstvu najbolji strelac. Ljudi iz Partizana su me primetili, ponudili ugovor. Za mene nije bilo dileme ni jednog trenutka. Odmah sam otišao u Humsku. Za Partizan me vežu najlepše uspomene. Osvojio sam šampionsku titulu i posle toga otišao u Španiju.
Tri duela su vam posebno obeležila karijeru, Nidervircbah, Portland i protiv reprezentacije Španije.
– Partizan je eliminisao Nidervircbah u kupu EHF, a ja sam bio među boljim akterima u oba meča. Uspeli smo na Banjici da nadoknadimo minus od šest golova i plasiramo se u osminu finala. Zaista jedan nezaboravan meč. Pobeda nad Portlandom sa Ričardsonom i Jakimovičem za titulu u Ligi šampiona, kada smo u Monpeljeu nadoknadili sedam golova manjka je nešto fantastično. Malo ko je verovao u uspeh. Dobili smo ih 12 razlike, uz pet mojih golova i nekoliko asistencija. Toliko smo se istrošili da smo jedva stajali kada smo primali trofej. Utakmica je trajala skoro dva sata zbog velike vlažnosti i sparine bilo je mnogo prekida da se obriše parket. Na SP u Parizu igrali smo odlučujući meč za polufinale protiv Španije. Ušao sam u igru u poslednja dva minuta kada se lomio rezultat postigao sam dva gola za pobedu. U polufinalu su nas braća Načevski oštetila. Šveđani su umesto nas otišli u finale, a mi u borbi za bronzu smo lagano savladali Egipat.
Brend u Francuskoj
U Francuskoj ste postali neka vrsta srpskog rukometnog brenda?
– Kada sam iz Barselone došao u Monpelje mislio sam da ću odigrati jednu do dve sezone, a evo već 18 godina kako živim u Francuskoj. Iskreno nisam očekivao da ću napraviti ovakve uspehe. U jednom periodu bio sam najtrofejniji sportista Francuske svih vremena, što nije nimalo lako uspeti u zemlji gde je sport na izuzetno visokom nivou. Drago mi je što sam bio i najbolji strelac u istoriji LNH-a, iako mi neke golove iz prve dve sezone nisu računali.
Sa navijačima ste imali specifičnu saradnju. Uvek ste podizali ekipu kada ne ide, a sa tribina stigne podrška:
– Između mene i publike uvek je postojala posebna vrsta hemije. Nikad se nisam štedeo, a pravi navijači to znaju da poštuju i cene. Sve navijače poštujem, ali istakao bih posebno publiku u Banjaluci i Nišu, jer poznaju rukomet. Ako budem pravio oproštajni meč biće to u ova dva grada.
Šta je neophodno da sportista ima dugu i uspešnu karijeru?
– Samopouzdanje i vera u sebe je na prvom mestu. Bitno je i da izbegnete povrede, što se često dešava, jer su dueli i direktni kontakti sa protivnikom stalni i jaki. Meni je mnogo značio i miran porodočni život sa porodicom.
Ima li nešto što u bogatoj karijeri niste ostvarili i za čim žalite?
– Nisam učestvovao na Olimpijskim igrama. Žalim i što se nisam oprostio od reprezentativnog dresa na EP u Beogradu 2012, ali to nije moja odluka. Krivica je na selektorima, bio sam na korak od igara u Sidneju, nažalost nije me bilo tamo iako sam u odlučujućem meču za odlazak na SP protiv Danske bio najbolji strelac. Otišao je selektor Pokrajac, došao Vujović, igrači su se menjali. Tada su mi za neodlazak poturili neko jeftino obrazloženje. Pred EP 2012. Vuković me neočekivano izostavio tako da se nisam oprostio od reprezentacije pred prepunom Arenom. Nadam se da će biti prilike u nekom drugom svojstvu. Nikad nije kasno.
Uvek ste u karijeri išli težim putem?
– Od početka karijere to tako ide, jer nikad nisam dozvoljavao da me gaze. Meni su treneri uvek tražili greške i mane, a ne vrline. Istakao bih Mileta Isakovića, on mi je u Partizanu pružio potpunu slobodu u igri i to je period kada sam mnogo napredovao u karijeri.
Srbiji ste uvek bili na raspolaganju u svakom trenutku, iako je bilo i drugih ponuda?
– Naravno, tu nikad nije bilo dileme za koga ću igrati i kada sam igrao za reprezentaciju i kada sam bio van sastava uvek sam svim srcem uz državni tim. Moja reprezentacija je uvek Srbija tu nema dileme. Nudili su mi da nastupam za Francusku, i za neke druge selekcije bivše Jugoslavije, ali sam te ponude odbio. Jedan od svojih snova sam ostvario, kao kapiten slušao državnu himnu.
Monpelje pre metropola
Živeli ste Barseloni i Parizu. Gde je bilo lepše?
– Velike metropole, divni gradovi, ali se najbolje pored Banjaluke i kupanja u Vrbasu osećam u Monpeljeu. Prelep grad klima fantastična, a more blizu. Šta čovek više može da poželi?
Znači živećete na relaciji Monpelje – Banjaluka?
– Za sada smo u Monpeljeu. Čekamo da deca završe školu i tokom leta ćemo biti u Banjaluci. Postoji mogućnost da u narednom periodu budemo više u Banjaluci zbog dece. Mnogo toga zavisiće i od mog budućeg trenerskog angažmana. Ima dovoljno vremena da donesemo konačnu odluku. Ostao sam željan Banjaluke, mlad sam otišao i stalno me put vodio u neke druge krajeve. Uvek sam imao podršku prijatelja i ljudi iz rodnog grada, koja mi je mnogo značila i davala snagu da uspem.
Mladen ima troje divne dece u braku sa doktorkom oftalmologije Ivanom, koja je iz čuvene doktorske porodice Kozomara u Banjaluci (otac i brat takođe doktori) .
– Porodica je za mene svetinaja i na prvom je mestu. Osvojio sam mnogo trofeja, ali ovaj mi je najdraži. Ovo je najlepši period života, jer mogu da uživam sa suprugom i decom u svemu za šta nije bilo vremena dok sam igrao. Otkad sam završio karijeru sve sam podredio porodičnim obavezama, a pre svega Ivanu, Irineju i Mii. Želim da imaju bezbrižno detinjstvo – zaključio je Dugi.
Naslednici sami biraju
Da li će vas sinovi ili ćerka naslediti na terenu?
– Ukoliko žele imaće moju podršku. Sada je još rano govoriti o tome, mada stariji Ivan pokazuje sklonost ka košarci, a dobar je i plivač. Mlađi Irinej je stalno u pokretu, pun je energije. Baca dobro loptu levom rukom, možda će biti rukometaš. Mia je naša princeza i suviše mala da bi razmišljala o njenim sportskim afinitetima. Neću vršiti pritisak na njih, pošto to može biti kontraproduktivno. Imam dovoljno iskustva i prošao sam kroz mnoge lepe, mada i teške stvari u sportu – kaže Bojinović.
Tenis i skijanje umesto rukometa
Posle završetka rukometne karijere Bojinović je sebe pronašao u drugim sportovima?
– Tenis i skijanje su sada za mene aktuelni. Skijao sam kao mali, ali u vreme aktivnog igranja nisam imao ni vremena, a ni dozvolu kluba da skijam zbog mogućih povreda. Sada svake zime sa porodicom dolazim na Jahorinu. Prelep je osećaj kada sa svojom decom uživamo u zimskim radostima. Podsetim se na moje detinjstvo kada sam sa majkom skijao na ovoj predivnoj planini. Tenis mi je mnogo više od hobija, igram ga nekoliko puta nedeljno ukoliko uspem da nađem partnera. Idealan sport za održavanje forme.
Riznica trofeja
Bojinović je karijeru obogatio osvajanjem brojnih titula. Osvajao je šampionat i Kup SCG, Kup ASOBAL, titulu Francuske LNH lige čak 11 puta, Kup Francuske 9, Superkup Francuske 2, Liga kup Francuske 8, Trofej šampiona Francuske 3. Ipak, najvredniji trofeji su titula prvaka Evrope sa Monpeljeom 2003. i bronzana medalja sa reprezentacijom Jugoslavije na Svetskom prvenstvu 2001. u Parizu.
Ubedio Kanajea
Bojinović je uvek bio gladan uspeha i trofeja i nikad se nije predavao. Čak i kada je izgledalo da je poraz neminovan. Tako je pred revanš sa Portlandom ubedio trenra Kanajea da Monpelje može do titule, iako su se svi u klubu predali posle poraza od sedam golova razlike u prvom meču.
– Meni je uvek cilj bio pobeda. To je ono što me guralo napred čak i kada mi nije išlo verovao sam u uspeh. Ništa nije gotovo dok sudija ne odsvira kraj – ističe popularni Dugi. – Pred revanš smo imali sastanak na kome je Kanaje rekao da ćemo odigrati meč, ali da se ne trošimo previše, pošto smo izgubili sedam razlike, a za dva dana sledi nam odlučujući meč u domaćem šampionatu protiv Šamberija. Bio sam iznenađen. To me je pogodilo i svašta sam rekao na tom sastanku i najavio odlazak iz kluba. Sutradan ujutro me je pozvao i pitao da li verujem da možemo nadoknaditi minus sedam. Naveo sam mu primer Partizana sa Nidervircbahom i još neke utakmice i rekao da je sve moguće. Na sledećem sastanku je rekao da idemo punom snagom na Portland. Mnogo godina kasnije u intervjuu za Francuske medije je priznao da sam uspeo da motivišem celu ekipu i napravimo fenomenalan rezultat.
