Galerija “Kunsthalle Njien” u Beču predstaviće izložbom “Građani iz senke” obimno filmsko stvaralaštvo Želimira Žilnika. Slavni reditelj do danas je snimio više od 50 filmova, a u saradnji galerije i festivala Bijenale, koji će biti održan od 22. oktobra do 1. novembra, biće prikazan njihov izbor Žilnikovih ostvarenja.
Jedan je od rodonačelnika jugoslovenskog filmskog pokreta – crnog talasa. Sin je narodnih heroja iz Drugog svetskog rata, rođen je 8. septembra 1942. godine u nacističkom logoru, smeštenom u Nišu, gde je njegova majka bila zatočena. Porodica Žilnik se u Niš doselila pre Drugog svetskog rata, a po svedočenju poznatog reditelja, tada je u Srbiji bilo dosta posla za radnike, pa su i Žilnici iz Slovenije pošli trbuhom za kruhom. Baka Ana bila je krojačica, a deda Viktor vešt stolar. Pošto su njegovi roditelji, Konrad i Milica Maša, poginuli tokom rata (majka ubijena u logoru, a oca su mu ubili četnici 1944. godine) odrastao je sa porodicom njegove majke.
– Iz Niša sam prešao u Zemun kod bake i deke, koji su me čuvali do smrti. Posle me uzima tetka koja je živela u Novom Sadu i bila udata za cenjenog doktora Petrovića.
Kao zahvalnost za sve što su mu pružili, danas ima dva prezimena, Žilnik i Petrović. U prvi razred osnovne škole pošao je 1949. godine, a kao najpotresniju uspomenu iz tog vremena nosi rečenicu učiteljice na prvom času.
– Neka ustanu svi kojima su roditelji poginuli u ratu. Od nas dvadesetak, pamtim da nas je ustalo više od polovine.
Sećanje na njegovo rođenje u turobnim danima nemačke okupacije čuva i kolevka u kojoj je proveo prve dane života, a koja je deo stalne postavke Memorijalnog kompleksa logora na Crvenom krstu. Završio je Pravni fakultet. Kaže da ga je uvek privlačila umetnost, na čemu je zahvalan ujaku, ali je postao pravnik što mu je, kako kaže, bilo od velike koristi u sudskim sporovima, jer su mu u socijalizmu filmovi često bili cenzurisani i zabranjivani. Nikad nije isticao da je sin narodnog heroja. Pažnju na sebe privukao je 60-ih godina filmom “Rani radovi”, za koji je dobio nagradu “Zlatni medved” 1969. godine na Berlinskom međunarodnom filmskom festivalu. “Rani radovi” na alegoričan način izlažu priču mladih učesnika studentskih demonstracija u junu 1968. godine. U Berlinu je prvobitno bio odobren za prikazivanje, ali je bio predmet sudskog postupka i u to vreme nije mogao biti javno prikazivan. Film je već bio u distribuciji po bioskopima kada mu je producent rekao da je film gledao ON (misleći na Tita) i da je bio veoma besan. Javni tužilac pokrenuo je spor, kaže Žilnik, u kome je tražio da se film, koji je i danas aktuelan, zabrani. Nakon problema sa cenzurom u Jugoslaviji, te zaustavljanja rada na narednom igranom filmu “Sloboda ili strip” (1972), Žilnik polovinom 70-ih godina provodi u Nemačkoj radeći nezavisne filmove, sedam kratkih i dugometražni igrani film “Raj”. Ti filmovi su među prvima tretirali temu gastarbajtera u Nemačkoj. Tokom 90-ih godina, u nezavisnim filmskim i medijskim produkcijama realizuje niz igranih i dokumentarnih filmova na temu kataklizme na Balkanu, “Tito po drugi put među Srbima”, “Marble Aš”, “Kud plovi ovaj brod”… Snimio je i filmove “Najlepša zemlja na svetu” i “Destinacija: Srbistan”, koji se bave migrantima, njihovom rutom, iskušenjima na tom putu. Živi i radi u Novom Sadu, bavi se pedagoškim radom, mentor je i izvršni producent niza međunarodnih filmskih radionica za studente iz regiona Jugoistočne Evrope. Prošle godine u Pompidu centru u Parizu napravljena je velika retrospektivna izložba u njegovu čast.
Ima ćerku Mašu, koja je dobila ime po njegovoj majci, unuka Viktora i unuku Anu, koji su dobili imena po ubijenima dedi Viktoru i babi Ani Žilnik.
