Pomoćna kafana za beogradske književnike, posle Dardanela, bila je Kod prestolonaslednika. Na njenom mestu je kasnije nikao hotel Grand, najbolji hotel u Beogradu dok nije izgrađena “Moskva”. Stevan Sremac je voleo da sedi Kod prestolonaslednika, a kada je nje nestalo, nikada nije kročio u hotel.
U to vreme su se gostionice podelile po političkoj liniji, pa je Grand “pripao” Naprednjačkoj stranci, koju je Sremac duboko prezirao.
Za kafanu Kod prestolonaslednika je, međutim, govorio da su tamo sedeli oni koji vole da popiju, a ne pitaju koliko su popili, nego koliko imaju da plate.
Jednog dana, tu su sto zauzeli pisci Janko Veselinović, Vojislav Ilić i filozof Boža Knežević. Dobace oni konobaru: – Momče, rakije! Kelner kao da nije dobro čuo, pa pita:
– Rakije? Kakve, molim?
– Zelene, brate – reče Vojislav. – One zelene, vidiš da je već jesen, daj da još malo uživam u zelenilu…
– Te brate, te – prihvati Janko. – One zelene što je gorka. Krvavo zaradim, gorko pijem.
– Oh-hoj, Bože moj – huknu Boža filozofski.
– Zaboga, što pitate, pa gorke dabome. Gorke, ta i život je gorak…
Vojislav Ilić je umro u 33. godini života, a Janko i Boža oko četrdesete. Sirotinja, vlažne kuće i rakija mnogo puta su sahranjivale srpsku književnost u 19. veku.
Spor oko realki
Srpski intelektualci su se u 19. veku sporili oko toga da li vaspitavati omladinu u klasičnim gimnazijama, ili u novim, realkama. Prvi su bili za proučavanje grčke i latinske kulture, makar u srpskim prevodima, a drugi su tražili istinu u zoološkim kabinetima i hemijskim laboratorijama. Sremac je tvrdio da su učenici iz klasičnih gimnazija bolji studenti od onih iz realnih.
Neki Sremčev mladi kolega, prirodnjak, odvratio mu je drsko: “A koji to autoritet, moliću lepo, tvrdi”? “Pa, rektor bečkog univerziteta”, odgovorio je Sremac. Junoša nije odustajao, gušeći se u besu: “Pa šta ako je to rekao rektor univerziteta”? Sremac ga je spustio na zemlju rečima: “To je rekao rektor Bečkog univerziteta, a ne Rista Sirovica sa Velike pijace…”
