Prošao je sve izbegličke muke, od stajanja u redovima za humanitarnu pomoć, potrage za zaposlenjem i smeštajem do regulisanja statusa i izrade ličnih dokumenata. Brinuo se više o roditeljima nego o sebi, pomagao je nesebično tuđe porodice čak i onda kad je zasnovao svoju. Nikad nije odbio uslugu rodbini, prijateljima, znancima.
Osim za svoju, borio se i za njihovu pokretnu i nepokretnu imovinu u Hrvatskoj. Bez obzira na to što su u velikoj stranoj kompaniji gde je uspeo da se zaposli, slabo cenili njegovu fakultetsku diplomu, znanje i iskustvo, S. je izgarao radeći, verujući da će kad-tad doći dan kada će njegov angažman biti primećen i adekvatno nagrađen.
Okretao je glavu od raznih srpskih političkih, vojnih, policijskih i privrednih moćnika koje je povremeno sretao u hodnicima i kancelarijama firme i čitao njihova imena na platnom spisku kompanije, pitajući se šta oni to rade toliko značajno i važno kada uz njihova imena stoje tako velike cifre?!
Ćutao je na brojne primere zloupotreba na koje je nailazio, svestan da je suviše sitan da bi mogao išta da promeni.
Kada se oženio i dobio sina, prionuo je na posao još više. I tako iz meseca u mesec, iz godine u godinu.
Ali, što je više radio, sve je manje imao. Uzeo kredit, zadužio se. Započeo je i dovršio izgradnju kuće u jednom od prigradskih naselja srpske metropole, borio se za svaku dozvolu, za priključke, za struju, vodu, telefon, za asfalt u naselju, za autobusku liniju, za vrtić, školu, crkvu…
Sve vreme pokušavao je da pronađe lakši i bolje plaćen posao za svoju suprugu koja, uprkos obrazovanju, nije mogla da se zaposli nigde drugde osim u pekarama. Budila se i izlazila iz kuće svakog jutra u četiri sata, uskraćujući sinu svoje prisustvo u godinama odrastanja koje nikada neće moći da nadoknadi.
I za sva ta odricanja i mukotrpan posao od poslodavca dobijala mesečno samo 150 evra!
Kada je video da mu ni od koga nema pomoći, čak ni od najrođenijih koji su se davno iselili u obećane zemlje i zaboravili svoje, S. je odlučio da po svaku cenu iseli iz Srbije. Kad-tad!
Svake godine slao je prijave za takozvanu američku lutriju nadajući se da će biti "izvučen" i da će konačno imati priliku, ma koliko ona trajala, da u SAD radi i zaradi za sigurnu budućnost porodice, naročito svog jedinca.
I izvuklo ih! Dobili su zelenu kartu koja omogućava njemu, supruzi i sinu stalan boravak u Americi. Moći će da rade i školuju sina legalno, imaće slična prava kao i državljani SAD, ali neće imati pravo glasa.
S. je već dobio vize, kupio je i avionske karte, obavestio rođake i prijatelje o odlasku, skupio je i nešto para da imaju za prve dane u Americi, dok se ne snađu.
I počeo je da se oprašta od nas, od onih sa kojima je delio sva svoja nadanja, zablude, strahove, ali i sve svoje radosti.
Deluje odlučno, spreman da se sa svojih 50 godina, koliko ima, uhvati u koštac sa svim izazovima novog početka u Americi. Izgleda čvrsto mada mi znamo koliko ga razdire i razjeda, koliko ga boli to što mora da ostavi ostarele, nemoćne i bolesne roditelje, obećavajući im i uveravajući ih kako će on svako malo da ih obilazi.
Ali, nit on veruje u ta obećanja, nit se oni nadaju da će ih ispuniti.
Svi mi znamo da bi S. najradije ostao u Srbiji i zahvalio se Americi na njenoj zelenoj karti samo kad bi imao makar mali nagoveštaj boljitka. Ali ga nema.
