Kako su ljudi nekada videli zeca, njegovo meso i krv? Šta se sa njim radilo u selima leskovačke Morave, a šta na granici Bosne i Korduna?
Zec je, po narodnom verovanju, demonska životinja. Ako se na putu sretne zec, znači nesreću. Trudna žena ne sme da jede zečje meso, niti da vidi ubijenog zeca. Zečja krv i pojedini delovi njegovog tela (zub, slezina, koža, mast, dlaka) smatraju se lekovitim. Zečevi mogu i da predskažu vreme.
Osobita se moć pridaje zecu ubijenom na Veliki petak, kada se namerno lovi, a zatim zecu ubijenom na Sv. Tomu na Badnji dan i na Sv. Iliju. Krv zeca ubijenog na Sv. Iliju ostavlja se za bolesnika od velikog kašlja.
U nekim selima leskovačke Morave u božićnu pečenicu neki stavljaju zeca. I u nekim selima na granici Bosne i Korduna bio je običaj da se u božićnu pečenicu obavezno metne zec. Na Božić bi se ritualno omrsili mesom ovog zeca najpre domaćin, a zatim ostali ukućani. Glava ovog zeca čuvala se do Nove godine, kada se jela zajedno sa glavom pečenice. Od božićnog zeca ostavljali su jednu kost kojoj je pridavana mistična moć. Verovanje da ova kost ima lekovito dejstvo na mladu nedelju odgovara opštepoznatom verovanju o lunarnoj prirodi zeca.
U jednoj ruskoj narodnoj pesmi mesec je izjednačen sa zecom (“Zeče, meseče, gde si bio?”). U jednom bugarskom narodnom kolu dva igrača oponašaju zečeve koji igraju na mesečini. Zečju igru imali su i Poljaci, a u Hercegovini je zabeleženo “zečko kolo”, koje se izvodilo oko uhvaćenog zeca.
Na Kosovu je na Badnje veče domaćin pozivao zeca, zajedno sa nekim drugim životinjama, na večeru, što veoma jasno ukazuje na njegovu demonsku prirodu.
