Mučan je i težak život Miloša Jovanovića iz zabitog sela Troštice kod Novog Pazara, branioca Srbije na Kosovu, hrabrog ratnika sa Košara i dugogodišnjeg štićenika Humanitarnog mosta “Vesti”.
Mada je, tada kao devetnaestogodišnjak i pripadnik Vojske Srbije, “ginuo” na granici sa Albanijom, ostao doživotni invalid i samo čudom preživeo, Miloš ni nakon dve decenije od povratka u svoje rodno selo na Goliji još nema invalidsku penziju, ne može da plati struju i jedva prehranjuje teško bolesnu (karcinom) majku Rosu i sestru Marinu.
– Bilo je još gore. Nakon povratka sa Kosova teško sam se razboleo, zbog hormonalnih, metaboličkih i psihičkih problema, prouzrokovanih strahotama koje sam tamo preživeo, sa mojih normalnih 80, ugojio sam se i imam 160 kilograma. Punih 15 godina, dok “Vesti” nisu objavile prvi tekst o meni i dok me nije posetio humanitarac Hido Muratović, nisam imao zdravstvenu knjižicu i svaki pregled i svaki lek morao sam da plaćam, pozajmljujući se i odvajajući i bukvalno od usta – priča Miloš i dodaje:
– Prvu radost osetio sam pre četiri godine tokom lečenja na VMA i mada su mi vojni lekari rekli i napisali da sam totalni invalid, meni je bilo lakše, jer sam dobio zdravstveno osiguranje i lekove. Nažalost, još nisam dobio invalidsku penziju koja bi nam mnogo značila, jer da radim ne smem, a nikakvih primanja nemamo. Da nije dobrih ljudi iz naše dijaspore, koji mi povremeno pošalju pomoć i plate struju, živeli bismo u mraku i verovatno bismo gladovali. Hvala im do neba, Bog neka ih čuva – naglašava ovaj hrabri ratnik sa Kosova.
Druga radost Milošu, Rosi i Marini bila je gradnja kuće od 50 kvadrata u koju su se uselili pre tri godine, a za koju su novac obezbedili čitaoci “Vesti”, dobri ljudi iz ovog kraja i Miloševi saborci iz cele Srbije i Republike Srpske. Ovih dana Miloš je dočekao i treću veliku radost koja je povod za pisanje ovog teksta.
– Konačno smo dobili i vezu sa svetom zahvaljujući gradonačelniku Novog Pazara Nihatu Biševcu, koji je uvažio apele “Vesti” i humanitarca Hida Muratovića, a i naše molbe. Nasut je i uvaljan put do Troštica i posebno krak do naše kuće. Više nećemo gaziti blato i pešačiti do magistralnog puta Novi Pazar – Sjenica. Dugo smo se patili u bespuću, a zimi često bili zavejani i odsečeni od sveta. Presrećni smo, svi smo plakali od radosti, nadam se da i za mene, moju majku i sestru dolaze bar malo bolji dani – priča Miloš.
I mada će mu sa novim putem biti mnogo lakše, Miloša čekaju još mnoga iskušenja. Sve njegove bolesti su teške i nepredvidive, a majku Rosu za sada samo Bog čuva. Nakon nedavnog teškog loma noge i sestra Marina se još oporavlja i jedva muze i hrani kravu koju imaju.
– Najviše strepimo da ne isključe struju. Nekoliko puta bili smo u mraku i da nije bilo pomoći dobrih ljudi koji su nam izmirili dug, još bismo bili bez svetla. Malo trošimo, samo frižider, televizor i dve-tri sijalice, ali nakupi se – žali se Miloševa sestra Marina.
Invalidska penzija bi mnogo značila
Miloševa majka Rosa Jovanović se iskreno nada da će se država Srbija odužiti njenom bratu, bar invalidskom penzijom koju je krvavo i odavno zaslužio.
– Znamo da struja mora da se plaća, ali se često i zapitamo: da li jednog ratnika sa Košara i teškog bolesnika i invalida treba, zbog za državu zanemarljivo sitnog duga (za nas velikog), ostavljati u mraku. I da li je bilo ljudski da Miloš 15 godina bude bez zdravstvene knjižice, lekova i lekara. Uprkos svemu, kad bi ga Srbija ponovo pozvala, on bi i ovakav kakav je odmah krenuo na Kosovo – ističe Miloševa majka Rosa.
Na poklon polovan auto
Jedan od saboraca poklonio je Milošu putnički auto star dvadesetak godina, koji mu ništa nije značio, jer do Troštica nije bilo puta. Sada bi Milošu bio od velike pomoći, posebno kad odlazi u Novi Pazar kod lekara i po lekove. Ali auto nema gume, akumulator i sl. i treba da se registruje, za šta Miloš nema novca, pa bi mu, kako ističe humanitarac Hido Muratović, svaka pomoć puno značila da taj problem reši.
