Zbog vas koji ste subotom uživali čitajući u "Vestima" tekstove Mome Kapora, u nekoliko sledećih subota, na istom ovom mestu, objavljivaćemo neke od njegovih nezaboravnih eseja.
Redakcija "Vesti"
Dvojnik
Lepo je imati mnogo čitalaca, pod uslovom da ne telefoniraju piscu. Ali često oni iz najboljih namera okreću moj telefon i pošto me zaduže komplimentom da sam im najdraži pisac, na šta obično odgovaram "hvala, niste trebali", počinju da iznose neki svoj problem. Najčešće nude uzbudljivu istoriju svog života; šteta je da propadne takva stvar, kažu, pa bi mi je oni ispričali. Može od toga da ispadne roman od najmanje hiljadu strana, a možda i film za "Oskara". Jednom rečju, "Rat i mir"!
Najpre, sigurno je da im nisam najdraži pisac, jer da jesam, pročitali bi već u mojim knjigama da me niko ne zove pre deset sati ujutru jer ujedam, samo da me puste da još malo odspavam.
– Halo, jesam li vas probudio?
– Ako ste mislili da spavam, zašto ste me uopšte zvali?
Drugi me opet mole da im upišem ćerku na Pozorišnu akademiju, jer je čist genije; treći, da im pomognem da dođu do nekog ministra ili predsednika, a neki mi održe predavanje da su mi ranije knjige bile mnogo bolje…
Često mi postavljaju originalno pitanje da li sam ja, u stvari, slikar ili pisac?
Srećom, za mene govore da sam akademski slikar i naivni pisac, pošto za pisca zaista nisam učio, a za slikara jesam.
– Halo! Je li to Momo Kapor?
– Jeste.
– Pisac?- Nije! – odgovaram. – Ovde je slikar!
– A, je l’ znate telefon od pisca?
– Ne znam! – kažem. – Ne govorim s njim!
Cap, spustim slušalicu, kad evo ga drugi: traži slikara.
– Žao mi je – kažem – ja sam pisac, a tog slikara jedva da poznajem. Ne znam ni da li ima telefon, a i ako ga je imao, sigurno su mu ga isključili. Ko uopšte kupuje njegove slike?
I tako, sve je počelo naivno sa telefonom, a nastavilo se najozbiljnije u životu…
Pisac je prestao da pije, a slikar se ne trezni. Slikaru zabranili da puši, a pisac, furnja li furnja.
Slikar se osvrće za mladim lepoticama na ulici, a pisac već odavno lamentira nad prvim ljubavima iz pedeset i neke.
Pisac zapenio od političkih svađa, a slikar mudro ćuti, ne meša se. Meša boje.
Slikar ljubazan sa svima – pisac ne govori sa pola grada.
Jedan živi povučeno, drugog slikaju po svim prijemima i modnim revijama.
Jedan štedljiv, a drugi rasipnik – a obojica, jedva sastavljaju kraj s krajem.
Nađemo se zajedno jedino subotom u "Vestima" i popijemo po kriglu piva u staroj frankfurtskoj krčmi pokraj Katedrale u kojoj piše:
APSTINENCIJA JE IZLEČIVA!
