U Svetskoj sali nemačkog Ministarstva inostranih poslova tog časa je zavladao muk zbog takvog proročanstva i to od strane čoveka koji dolazi sa tek primirenog evropskog jugoistoka. Po pogledima voditelja i onih iz prvog, najvažnijeg reda, bilo je jasno da su preneraženi ovakvom drskom opaskom ovog mislioca za koga inače važi da nikada ne podilazi svojim domaćinima, sagovornicima, vlastima.
Da je profesor bio dalekovid posvedočila je i poruka britanskog evroskeptika Najdžela Faradža, upućena pre četiri godine na adresu predsednika Evropskog saveta, Belgijanca Hermana van Rompaja, da "njegova utopija od zemlje neće još dugo postojati".
Belgija je danas po ko zna koji put pred raspadom i to isključivo zbog rascepa koji nadire iznutra.
Birači su u toj zemlji na nedeljnim parlamentarnim izborima svojim listićima "iscrtali mapu" podele zemlje na valonski (frankofonski) i flamanski (u kojem se govori holandski) deo. Važan je i deo uz nemačku granicu u kojem se isključivo govori – nemački.
Na pripremama za otcepljenje najagilnije rade Flamanci, kao bogatiji deo stanovništva ove evropske zemlje, jer po već oprobanom receptu iz svih sličnih situacija na Starom kontinentu – ne žele da "hrane" one siromašnije žitelje. Ovo zvuči poznato svima koji pamte godine uoči raspada bivše SFRJ zbog poruka iz zapadnih republika da se "Beograd gradi – njihovim parama". Otcepljenje im je, bar u prvih desetak godina otelo veliko tržište, ali to je neka druga priča.
Vratimo se Belgiji i njenim izborima koji su po mišljenju mnogih zapečatili sudbinu te zemlje u kojoj dve grupacije žive "kao rogovi u vreći". Posle prethodnih parlamentarnih izbora, njihovim partijama trebalo je godinu i po dana da na jedvite jade nekako skrpe vladu. Po tradiciji, na potezu je u prelomnim trenucima kralj koji na osnovu ishoda glasanja – poverava mandat lideru najjače političke stranke.
Ovoga puta je baš taj prvak izborne trke, Bart de Vever iz Nove flamanske alijanse – političar koji je uporno radio na "okončanju braka" sa Valoncima. On je uoči izbora najavljivao da ne želi samo da postane belgijski premijer, već mu je cilj da bude POSLEDNjI premijer te zemlje. Naime, njegova stranka namerava da ukine tu funkciju i Belgiju najpre pretvori u labavu konfederaciju čiji bi članovi dobili najveći deo državnih obaveza.
Na nešto duži rok, Nova flamanska alijansa bi da ugasi ovu državu, a to bi za delove konfederacije istog časa značilo i ulazak u novu neizvesnost jer bi se flamanski deo priključio Holandiji, valonski Francuskoj. Onaj germanski ostatak, pripojen Belgiji posle Prvog svetskog rata, u tom slučaju bi verovatno skliznuo ka matici ili možda prišao bogatom Luksemburgu.
Istorija i protok vremena su odredili sudbinu i Flamancima u Belgiji. Oni su se 1830. godine kao katolici odvojili od Kraljevine Holandije u kojoj su vladali kalvinisti. Te verske razlike danas više nemaju nikakav značaj, pogotovo što i u Holandiji u poslednjoj deceniji vlast drže – katolici.
Ovo je možda i "poslednji ekser zakucan u belgijski kovčeg".
