Mesečni pazar u kladionicama i ostalim objektima za igru na sreću može da dostigne cifru od 800.000 do 900.000 dinara, dok se po svakom aparatu mesečno plaća porez od 50 evra.
Milan Petrović, bivši radnik u jednoj jagodinskoj kladionici, kaže da se od kocke niko nije izlečio jer strastveni kockar nikad nije siguran da će ga povući ono "još samo jednom".
– Jagodinci nisu skloni terapijama, već pomoć traže u crkvi, pa čak i u budističkoj religiji, koja je, navodno, mnogima pomogla da se odviknu od kockanja – kaže Milan.
A kockaju se svi: od fizičkih radnika, koji čitav dan rade za 15 evra, preko intelektualaca, opasnih momaka sa asfalta, do privatnika i dece gastarbajtera.
Kockaju se 13-godišnjaci, ali i ljudi u zrelim godinama. Dešava se da zajedno dolaze i bračni parovi, ponekad čak i sa maloletnom decom. Zajedničko za sve njih je da su labilne ličnosti, koje ne mogu da se otrgnu od ove strasti.
– Najgori su oni koji donesu jedva sakupljeni sitniš. A kada ni to nemaju, mole da im uključim aparat na veresiju. Kunu se u decu, majku, da će mi doneti novac za pola sata, da će biti para i za mene i za njih. Onda pričaju kako ih je žena ostavila, iznose porodične probleme, kukaju kako su ostali bez stana, auta, da nemaju šta da jedu – priča Milan.
Razvod zbog kladionice
Biserka Jakovljević, direktorka Centra za socijalni rad u Jagodini, kaže da broj razvoda u jagodinskoj opštini iz godine u godinu raste, a sve je više žena koje kao uzrok navode kockanje. |
On tvrdi da su oni koji igraju za 100 i 200 dinara jednom nedeljno ili mesečno veoma retki. Većinu čine oni koji misle da ima pravila kako novac može da se izvuče, pominju aritmetički niz, pišu brojeve, pamte.
– Zarade sigurno nema. Na dobitku je samo vlasnik. Moguća je trenutna sreća, ali su iznosi neznatni. Svi znaju da se aparati podešavaju i to najčešće po principu 70 odsto za gazdu, 30 odsto za igrača. Iako to znaju, igrači svesno srljaju – ogorčen je Milan.
Zbog toga kockari uzimaju novac pod kamatu, troše životnu ušteđevinu, zalažu stanove i nekretnine, automobile. Uobičajeno je da se oko njih sjate zelenaši. Nagovaraju ih da nastave igru, ohrabruju ih da založe nekretnine, ali budzašto. Ako stan, na primer, košta 20.000 evra, oni ga založe za desetak. Ali, većini je kockanje smisao života, već su izgubili porodicu, prijatelje, svoj autoritet. I uprkos zakletvama uvek se vraćaju.
Pad u bunar– Kada gube, kockari kažu "bunar", jer onda tonu, a koriste i izraze "maler" ili "pedala", kada misle da im je onaj do njih baksuz. Kada očekuju broj kažu "tu se zaštrkni", a kada očekuju dobitak "puno kao oko" ili "puno u glavu" – otkriva nam Milan. |
Kockari često zalažu mobilne telefone, nakit, venčane burme. Jedan policajac je čak založio službeni pištolj i izgubio posao.
– Kada gube u stanju su da urade svašta. Lupaju, šutiraju, lome aparate, psuju zaposlene. Razbijali su stakla koja koštaju po 500 evra i tastature od po 200 evra, ali na kraju sve moraju da plate – objašnjava Milan.
Obično se ljudi u kocku upuste u ranoj mladosti iz neznanja ili želje za zabavom, a posle je za sve kasno. Oni koji počinju u poznim godinama čine to da bi rešili svoju tešku materijalnu situaciju, ali umesto toga propadaju još više.
Vlasnik jedne kladionice u Jagodini, koji se i sam kocka već tri decenije, kaže da je to strast koju ni najlepša žena ne može da zameni!
– Dobijao sam 100.000 evra, ali sam i gubio. Trenutak kada dobiješ novac ne može da se uporedi ni sa čim. Možete da mi dovedete najlepšu ženu na svetu ili da mi ponudite kockanje, odabraću ono drugo. I kada bih birao između putovanja oko sveta i samo jedne dobre partije, odbrao bih opet da igram – kaže strastveni Jagodinac.
Kaže da nikad nije potražio pomoć psihijatra, jer "kockaju se i neuropsihijatri. I političari."