– Baba je htela da mi se da ime Knez i nikako drugačije i u tome je, i pored molbe i rodbine i komšija koji su znali kakva su vremena, uspela je jer je volela srpske kraljeve i knezove. Šta se dešava oko mog imena i o zadrtosti babe Radisave znali su mnogi, a posebno su u događaje u našoj kući bili upućeni oni koji su u selu tada radili za Oznu – priča Knez Knežević, koji danas živi u selu Vrnčani kod Čačka životom dobrog građevinskog majstora koji u životu nije ni video kneževsku stolicu.
Kada je proteklo 40 dana od rođenja muškog deteta u porodici Knežević, kakav je običaj, i kada se kum Krsta Prodanović složio da usliši želju babe Radisave da se detetu da ime Knez, novorođenče su odneli u crkvu u Kamenici, gde je od sveštenika Radomira primio svetu tajnu krštenja i ime zbog kojeg je u životu imao mnogo dogodovština.
– Tek što se završilo moje krštenje, kako su mi pričali kasnije, umesto na slavlje povodom krštenja jednog Kneza, kuma i popa Ozna je odvela u zatvor gde su od njih tražili da mi se promeni ime. Tako bi i bilo da pop nije bio pametniji od onih u kožnim kaputima. Objasnio im je, a da li je to po crkvenim kanonima ili ne, to nikada nisam uspeo da saznam, da bi detetu promenio ime mora prvo da ga opoje, a opojiti živo dete i u to vreme nije bilo baš uputno. I tako, kum i pop odležali sedam dana u apsani, baba isterala svoj naum, a meni ostade ime Knez, mada mnogi i danas ne znaju da mi je to kršteno ime – veli Knežević.
Od svog imena Knez Knežević u životu nije imao neke koristi, osim što je u školi i u vojsci bilo dosta dogodovština i što je jedini knez u Srbiji koji nikada nije seo u kneževsku stolicu i jedini je knez koji slobodno šeta ulicama, često onako kneževski vozeći kolica za malter i koji je sve u životu zaradio sa svojih 10 prstiju.
– U stvari, uvek sam i pravio šale na račun svog imena, ali bilo je pomalo i problema jer zbog imena, a možda i zato što mi je sestra udata za Nemca, moj stariji sin nikako nije mogao da upiše Vojnu akademiju, iako su moji u toku Drugog svetskog rata bili i na jednoj i na drugoj strani. No, nisam birao svoje ime, pušku nisam nosio, osim u vojsci, a sve što sam u životu postigao, postigao sam radom i uspeo sam da dva sina malterskom kneževskom mistrijom odškolujem i da ih izvedem na put – ističe Knežević.
