Miodrag Miša Vlajinac, 72-godišnji penzioner, nekad komercijalista u fabrici obuće Koštana, izdanak je čuvene familije koja je obeležila 19. i 20. vek u Vranju dajući varoši, a kasnije gradu pečat vrednih, poštenih i oštroumnih ljudi.
U velikoj familiji bilo je i pustahija, boema, onih koji su sa Borinim Mitketom ispijali testije vina uzdišući na mesečini.
Miša je živa enciklopedija familije, živi u kući svog čukundede Janje koja je sagrađena 1848. godine, a osveštao ju je tadašnji vladika 1858. Kuću su kasnije održavali pradeda Zafir, deda Stojan, otac Dragutin, a danas u njoj živi Miša sa suprugom Radmilom, dok su ćerke Kristina i Katarina udate i žive u Beogradu.
Beg u sokaku
– U ovaj sokak se prvi doselio Kitan Stošić, krajem 18. veka, ali familija će postati poznata po Stoši, sinu Dimitrija i Vlajinke. Dimitrije je umro mlad i Vlajinka je očuvala Stošine sinove Janju i Dimitrija. Porodica je bila osrednje imućna, a počela je da napreduje kada su Janja i Dimitrije izučili škole i krenuli da se bave trgovinom. Vredni i uporni sticali su i uvećavali bogatstvo. Kuća je još više napredovala kada je Stoša oženio sinove i orodio se sa prvim porodicama u varoši, Hadži-Mihajla Pogačarevića i Nikole Lukara. Srećan i zadovoljan često je govorio: "Dva sina imam, dva anđela, dva svata imam, dva kralja. A ja, sam, Vla’ beg."
– Janja je bio jedan od najmarkantnijih trgovaca u 19. veku u Vranju. Iz pijeteta prema majci koja ga je očuvala uzeo je prezime Vlajinac. Svoj izgrađen stil trgovca, koji je stalno pratio novine i primenjivao ih po ceni i da u početku nema dobiti, zadržao je do kraja života.
– Kuća koju je sagradio Janja Vlajinac 1848. godine štrčala je veličinom ne samo u sokaku već u celoj varoši. Kakva je tada bila kuća, takva je i sada. Bila je to prva srpska kuća u Vranju izgrađena "na dva boja" (na sprat). Kuća ima parter i sprat sa ukupno 400 kvadrata. Ima 12 soba sa visokim tavanicama. Strmo stepenište vodi na sprat, direktno u salon i na veliku verandu. Kuću sam renovirao 1975, 1986. i 2004. godine. Tada sam u kompletnu obnovu utrošio 42.000 evra.
– Janja Vlajinac je umro 1902. godine u 84. godini razočaran u sinove koje je hteo da školuje, a posebno u obesnog Ristu. Ipak, najveće zadovoljstvo pred kraj života priredio mu je najstariji unuk Milan Vlajinac, kojeg je školovao u Nemačkoj. Nekoliko dana pred smrt javili su mu da je njegov mezimac doktorirao na Poljoprivrednom fakultetu. Svoju disertaciju posvetio je dedi.
|
Učenik Jovana Cvijića
Srčka zbog kafane
Krpež i trpež |
Kockar i pustahija
– Janja je sa suprugom Milicom izrodio pet ćerki i tri sina: Tomu, Zafira i Ristu. Toma se oženio Jelisavetom i bio je uspešan trgovac i voskar. Bavio se i vinarstvom kao Janja. Imao je nesreću i rano je ostao bez nogu, tako da se i trgovinom sve manje bavio. Zafir je takođe bio trgovac, ali Janja je sve držao pod kontrolom i vodio poslove. Mnogo je polagao nade u najmlađeg sina Ristu. Činio mu se vispren i bistar, ali ga je grdno razočarao.
– Rista Vlajinac je bio pustahija, voleo je više da troši, nego što zarađuje. A bio je trgovac, hotelijer i renterijer. Zakupio je državni hotel u Vranjskoj Banji u kojem je ludovao u društvu raspusnih žena. "Sve je voleja, zato nijednu nije oženija", govorilo se o njemu. Posebno je ludovao sa nekom artistkinjom iz Beča. Pisao je vatrena ljubavna pisma i njime opčinjavao žene. Kao pravi kicoš naručivao je cipele iz Austrije, sa bruksom napred i belim đonom na kojem je bio utisnut pečat. Nije bio imun ni na kocku. Kada bi ga Janja poslao u Solun u trgovinu, morao je da vraća Ristine pozajmice prijateljima, solunskim trgovcima. Sve je to tajno radio da se ne sazna da ga sin bruka.
– Toma i Jelisaveta Vlajinac imali su sinove Josifa i Nikolu i ćerku Jelenu. Josif Josa oženio je Lenče Samardžiku i nisu imali dece. Voleo je žene, piće, kocku. Jednom je na praznik Vrbica poslao slugu Stojana da odvede psa u crkvu, da mu kupi i metne zvončić oko vrata. Žandari su uhapsili i Stojana i psa. Josa je uspeo da ih izvuče iz zatvora, a advokat je u žalbi napisao "da je pas od posebne sorte, da jede specijalnu hranu i ako ga ne puste, uginuće, a onda će država morati da plati odštetu".
Dekan u Beogradu
– Nikola zvani Kole, drugi sin Tome Vlajinca, kao momak sa nekih 18 godina pao je sa strmih kućnih stepenica i teško se povredio. Slomio je kuk i teško je hodao, do kraja života kretao se pomoću štapa. Zahvaljujući tome u Vranju je nastala uzrečica koja je bila dvosmislena: "Ko je kriv? Kole Vlajinac." Njegova porodica živela je od poljoprivrede, od velikog imanja u Raškoj. Imao je čeze, dobre konje i često je odlazio u Banju, gde se jedno vreme bavio hotelijerstvom. Tamo je upoznao Gavrila Principa i komite, kako je govorio, koji su se obučavali u slivu reke Banjštice. U braku sa Mirom imao je sina Tomu, koji je kao učenik četvrtog razreda gimnazije 1941. godine otišao u partizane i poginuo kod Levosoja.
– Zafir i Marija Vlajinac imali su sinove Milana i Stojana. Milan Vlajinac se školovao u Beogradu, a posle studija na Tehničkoj velikoj školi odlučio se za studije poljoprivrede. Doktorirao je krajem 1902. godine na Univerzitetu u Haleu. Putovao je po Evropi i Srbiji istražujući poljoprivredne teme, sakupljajući iskustva različitih podneblja. Prikupljao je građu o selu i seoskim običajima, naročito onim vezanim za poljske i poljoprivredne radove, bavio se sakupljanjem i narodnih poslovica. Bio je upravnik Topčiderske ekonomije, učestvovao je u balkanskim ratovima, bio je na raznim položajima u ministarstvu poljoprivrede i voda, sve do 1920. kada postaje vanredni profesor na novoosnovanom Poljoprivredno-šumarskom fakultetu u Beogradu, a ubrzo i dekan i prodekan. Ostavio je mnogo iza sebe, niz dela iz oblasti poljoprivrednih nauka.
Kaduna i đavo
– Stojan Vlajinac, trgovac i voskar, sa Milevom Merzinkom imao je petoro dece, od kojih je Vranje upamtilo Dragutina i Radivoja. Dragutin je bio poznat advokat, posvećen poslu. Voleo je decu i u džepu uvek nosio lešnik bombone. Deci iz familije voleo je da kupi kartu za bioskop, posebno za kaubojske filmove, mada nije voleo da ih gleda. "Ako izbrojiš 16 mrtvih, kaži mi da ga i ja sutra gledam", govorio je bratancu Tomi.
– Radivoje Rade Vlajinac bio je vrstan automehaničar, ali i kelner. Nije bio boem, ali kada bi malo više popio, voleo je svojoj Dobrili da zapeva: "Oj kaduno, kado moja, ne izlazi, ne prkosi, nemoj da te đavo nosi." Uživao je u igri domina i bio nepobediv. "Kralj sam za domine", hvalio se po kafanama. Bio je kelner posle Drugog rata u kafani Evropa i prisustvovao kad su se postavljala nova spoljna stakla. Jako sunce udaralo je u glavu i odbijalo se od stakala. Šaljivdžija po prirodi, uperio je prstom u prozor i viknuo: "Tugo, vidoh odsjaj Bogorodice, javila se, hvala joj."
Sutradan dok je bio u Gnjilanu u gostima, tadašnja Udba je odradila svoj posao.
– Uhapšen je po prijavi da propagira Boga za kojeg su komunisti doneli dekret da ne postoji. Otac Dragutin bio je advokat i branio ga je sa njih još šest-sedam. "Toga mi vina", pravdao se Rade. Ali, vlast nije popuštala. Mora da se zna da Rade Vlajinac više voli Boga nego partiju. Osuđen je na tri meseca. Preko dana je radio, oko ručka dolazio kući, a potom bi mu milicajac Musa stavio lisice, poveo ga kroz grad do zatvora, da narod vidi. Otac je išao napred, a Musa iza sa ruskim šmajserom u rukama. "Muso, vodi računa, nemaš pamet, to svi u Vranju znaju, nemoj da ti se otkači prst i povučeš oroz", vikao mu je Rade. "Ne sekiraj se, bre, prazan je, nego tako da se vidi ko je vlast", odgovarao je Musa.
