Priča o sirenama više je nego zanimljiva i započećemo je jednim nesumnjivo senzaconalnim otkrićem, koje je među naučnicima Amerike dugo vremena čuvano kao prvorazredna tajna. Priče zavodljivim morskim ljubavnicama, sirenama, koje su svojom pesmom i neodoljivim izgledom privlačile pažnju drevnih pomoraca. Zapise o sirenama i o vodenjacima možemo naći već u antičkim pisanim dokumentima. Ova bića javljaju se kao središne ličnosti mnogih mitova i priča kod različitih naroda.
Sumeri su obožavali ovo morsko božanstvo
Verovanje u morske sirene i nepoznata morska bića nadprirodnih moći, postoje u mnogim kulturama sveta. Još su stari Sumeri, obožavali morsko božanstvo po imenu Enki, koje je na jednoj kamenoj fresci sačuvanoj do današnjih dana, prikazano kao pola čovek, pola riba. Oni su doboko verovali da je ono podučilo čoveka umetnosti i nauci i zato su mu svakog leta prinosili darove.
Sirene u grčkoj mitologiji
Ipak, prvi književni opis morskih sirena nalazi se u grčkoj mitologiji. Homer ih je spominjao u svojoj Odiseji. Naime ta prča je tekla ovako: kada je prolazio pored Ostrva sirena, Odisej je svojim mornarima zapušio uši voskom kako ne bi čuli božanski glas sirena, koji neodoljivo privlači, opija i ubija. Takođe je bio naredio da ga čvrsto vežu za katarku kako ni sam ne bi načinio glupost i brod usmerio ka morskoj čaroliji iz koje im ne bi bilo povratka.
Kada se lađa našla nadomak legendarnog Ostrva sirena, začula se zvonka i umiljata pesma:
‘…Dođi Odiseju slavni, o ahejska velika diko!
Zaustavi lađu i stani, da poslušaš pesmu našu.
U crnoj lađi pokraj nas nije prošao niko,
a da poslušao ne bi milozvučno pevanje naše…’
(Odiseja, XII pjevanje)
Ne obazirući se na molbe Odiseja, koji je uistinu bio očaran zanosnom pesmom i iskreno poželeo da zauvek sluša te čarobne zvuke morskih ljubavnica, mornari su ga privezali s još više konopaca i zaveslali udvostručenom snagom. Tako je Odisej odslušao magičnu pesmu sirena i preživeo ih,za razliku od prethodnih pomoraca kojima je donosila nesreću.
U nekim škotskim i velškim legendama sirene su bile prijatelji sa ljudima a čak su se i udavale za ljude.
U svojoj knjizi „Zavođenje i tajna moć žena”, Meri Lao je zapisala: „Na Šetlandskim ostrvima, sirene su očaravajuće lepotice koje žive u moru, a njihov poluljudski-poluriblji izgled samo je privremen jer one zapravo na sebe stavljaju riblju kožu. Moraju da paze da je ne izgube kada su na kopnu, jer bez te kože ne bi mogle da se vrate u more.ˮ U narodnom predanju, sirene su često povezivane sa nesrećom i smrću, jer su mamile zalutale mornare u smrt. Iako nisu toliko dobro poznati kao njihove lepuškaste ženske verzije, postoje i sirenci koje “krasi” ista nezgodna narav kao prizivanje oluje, potapanje brodova i davljenje mornara. Grupa stvorenja koja posebno uliva strah su Plavi ljudi Minča, za koje se kaže da nastanjuju arhipelag Spoljašnji Hebridi, blizu obala Škotske. Na ljude liče od struka naviše, uz dodatak plavičaste kože i sive brade. Tamošnje legende opisuju da, pre nego što bi zauzeli brod, Plavi ljudi bi često izazvali kapetana na takmičenje u rimovanju i ukoliko bi kapetan bio dovoljno dovitljivog jezika da pobedi, uspeo bi da spasi svoju posadu vodenog groba.
Japanske legende o sirenama
U krajevima koje zapljuskuje Južno kinesko more i dan-danas se veruje u postojanje morskog čudovišta Haiho shang. Njegov je izgled odista neobičan: ima obrijanu glavu, snažnu muskulaturu i riblji rep. Za vreme oluja napada i potapa brodove, a pomorce nosi u mračne morske dubine gde ih proždire!
Japanske legende imaju i verziju sirena koja se zove „kapa”. Kaže se da nastanjuju japanska jezera, obale i reke, a ovi vodeni duhovi su veličine deteta i više liče na životinje nego na ljude, imaju lice majmuna i nose kornjačin oklop na leđima. Poput Plavih ljudi, kape ponekad izazivaju ljude na igre u kojima je kazna za poraz smrt. Za kape se kaže da posebno vole da jedu decu i one koji su dovoljno ludi da plivaju sami na usamljenim mestima.
