Zavičaj samo u snovima

Dr Dušan Kecmanović

 

Psihijatar iz Sidneja, bivši profesor Univerziteta u Sarajevu, dr Dušan Kecmanović, za poslednjih 16 godina emigrantskog života razgovarao je u svojoj ordinaciji u Njutaunu sa hiljadama naših doseljenika. Nedavno je u "Politici" objavio kratku analizu dva života koje svaki emigrant živi, pre i posle dolaska u novu zemlju. Zamolili smo gospodina Kecmanovića za razgovor na tu temu, izuzetno zanimljivu za svakog čoveka u rasejanju.

Svaki iseljenik, bez razlike, nosi u sebi zajedničku osobinu – sukob prošlog i sadašnjeg života. Kako to dvoje dovesti u kakav-takav sklad? Da li je rešenje da se raniji život sasvim odbaci ili potisne u zaborav?

"Emigranti su rastrzani potrebama različitog predznaka. S jedne strane, oni ne mogu da zaborave, da izbrišu svoj život u zemlji porekla, a s druge su pod pritiskom da se što pre i potpunije prilagode na novu sredinu, prihvate njene običaje, pravila ponašanja, pa i mišljenja. Ove dve vrste potreba teško je bezbolno uskladiti. Ako su mislima i osećanjima suviše dugo okrenuti svom, da tako kažem, ranijem životu, teže će se prilagoditi na novu sredinu, trebaće im više vremena da to postignu, ili jednostavno u tome nikada neće uspeti. "

"Ako, pak, žele da na svu silu što pre doslovno zaborave deo života pre dolaska u novu sredinu, narušavaju psihički sklad. Naime, psihički život ne trpi prekide. Kontinuitet psihičkog života je bitan za održavanje celovitosti ličnosti, pa, u širem smislu, i za duševno zdravlje. Niti se može zaboraviti život u zemlji porekla, niti je preporučljivo da se to pokušava učiniti. Oni koji to pokušavaju da učine ne samo da siromaše sami sebe u duševnom i duhovnom smislu, nego i ugrožavaju duševno zdravlje."

U vašem iskustvu sa pacijentima, pa i ličnom, da li ste zapazili kolika je potreba ljudi da porede "ono nekad i ovo sad".

"Od prvog dana života u rasejanju ljudi ne prestaju da porede staru i novu sredinu. Sve postaje predmet poređenja. U mnogo čemu što vide oko sebe nalaze sličnost sa onim što su decenijama gledali. Nekada je to deo grada, nekada restoran u senovitom delu trga, nekada boja mora ili oblik brda. Nekada se sličnost nametne takoreći sama od sebe, pa, sve i kada bi hteli, ljudi ne mogu da je poreknu. "

"Registruju je, i prećute. Oni, pak, koje pronađena sličnost raduje, pa i ponese, znaju da preteraju u veličini sličnosti, i svoje iskustvo po pravilu žele da podele sa drugima. Emigranti se služe poređenjem i kada žele da se vrate tamo odakle su došli i kada hoće da objasne zašto i ne pomišljaju da tako nešto učine. Prvi, obrazlažući želju, navode sijaset razloga od onih da "ovo ipak nije naša zemlja", do "činjenice" da je kod nas trava zelenija, i voda ukusnija, i da se "tamo" stanje ipak popravilo. Drugi ponavljaju da se stanje tamo nije popravilo i da se ne može popraviti, da su se pokajali svi koji su se vratili, i da se ne vraća ko želi dobro svojoj deci. Poređenje, svesno i prisvesno, mrsko i drago, jedan je od osnovnih oblika razlike između došljaka i starosedeoca. Poređenje je spas i prokletstvo onih koji su došli u novu sredinu na neodređeno dugo vreme. Spas jer im ne dozvoljava da uspeju u samouništavajućim pokušajima da zaborave prošlost. Prokletstvo zato što ih ometa da se potpunije uklope u novu sredinu."

Da li je to svima zajedničko?
"Iz mog iskustva, stečenog u razgovorima sa hiljadama emigranata prve generacije, mogu da kažem da je to obrazac ponašanja velike većine prodošlica."

Može li se prevazići takva podvojenost ili je ona nešto što traje, na šta je emigrant, praktično, osuđen?

"Što došljaci ostaju duže u novoj sredini, smanjuje se podvojenost između "tamo" i "ovde". Upućeni na rešavanje svakodnevnih zadataka – od onih koji se tiču obavljanja profesionalnih poslova do poslova vezanih za život u kući, i oko kuće – emigranti prve generacije postepeno zaboravljaju život u zemlji porekla. Zaboravljaju ga, ali ga nikada zaboraviti ne mogu. Kada naiđu na neke teškoće u svakodnevnom saobraćanju sa ljudima, u ostvarivanju svojih prava, kada dobiju vesti od onih koji su ostali u starom kraju, dalje, u vreme različitih svetkovina, ili posete nekog iz zemlje porekla, uspomene ožive i ljudima se učini da će doveka ostati ni "tamo ni ovde". Na svu sreću ti trenuci, te okolnosti, nisu tako česte."

U praksi ste zapazili da i emigranti prve generacije imaju drugačije snove. Po čemu se razlikuju?
"Svaki čovek sanja svake noći. Jedni se snova sećaju, drugi ne. Došljaci se snova sećaju više nego starosedeoci. Kod njih snovi imaju funkciju očuvanja kontinuiteta duševnog života, kao, uostalom, i poređenje. Snovi su neka vrsta mosta između nekadašnjeg i sadašnjeg života. Nimalo slučajno, veliki broj onih koji su u novu sredinu došli na neodređeno dugo vreme prvih nekoliko godina sanjaju snove koji su gotovo isključivo vezani za život u zemlji porekla. Kada mi god neko ko je nedavno došao u Australiju kaže da ništa ne sanja, zabrinem se za njegovo duševno zdravlje."