"Zatvor Njenog Kraljevskog Veličanstva" – tako se zove teška tamnica "Belmarš" na jugoistočnoj periferiji Londona. Belmarš je zatvor takozvane A -kategorije, robijašnica za teške prestupnike – okorele kriminalce, razbojnike, serijske ubice i islamističke teroriste.
Tu, primera radi, leži kaznu od sedam godina strogog zatvora ozloglašeni vođa radikalne grupe "Pristalice šerijata", svojevremeni česti putnik u Bosnu i mobilizator svojih mudžahedina za džihad protiv Srba, šeik Abu Hamza El Masri. Tu je ležao (nedavno umro) šampion nekadašnje britanske pljačke stoleća u poštanskom vozu Glazgov -London, Robert Bigs. Tu su ležali gangsteri grupe pod psihopatskim nazivom "Piti i ubiti"…
E, u taj zatvor u kom se trenutno tiska po kolektivnim sobama i pedeset samica 915 teških kriminalaca, prebacili su iz Haga na izdržvanje kazne od dve decenije Momčila Krajišnika, nekadašnjeg predsednika Skupštine Republike Srpske.
Zašto mi je, na prvu vest da je Biljana Plavšić, nekadašnja predsednica RS, oslobođena izdržavanja ostatka kazne iz švedskog zatvora, prva asocijacija bio Momčilo Krajišnik? Zato što na dušu Biljane Plavšić pada dobar deo godina koje bi njen nekadašnji saborac trebalo da provede među kriminalcima Belmarša.
Fakti?
Znam da je Medlin Olbrajt, majka haškog nedonoščeta, bila nagovestila Plavšićki da će joj sud progledati kroz prste ako bude "koopertivna", ako "prizna" da je, na primer, etničko čišćenje nesrba u Bosni bilo strategija i politika srpskog rukovodstva, na čijem se čelu, pored Karadžića i Krajišnika, nalazila (kao potpredsednica) i sama.
I da bi smakla koju godinu zatvora, a u nadi da će Olbrajtova održati reč datu u Plavšićkinom kabinetu u Banskom dvoru u Banjaluci, Biljana Plavšić je na sudu "priznala" ono što nije postojalo.
U jednom susretu na Palama, Karadžić mi je, davno pre odlaska Plavšićke u Hag, pričao kako mu nikada nije padala na pamet "sumanuta" ideja da muslimane i Hrvate proteruje sa njihovih vekovnih ognjišta. Ali, kada je građanski rat već proizveo toliko zla, kaže (i pokazuje dokumente) da je svetskim zvaničnicima predlagao da se, ako ne bude drugih rešenja, dogovorno i dobrovoljno postigne "etnička razmena" na kritičnim teritorijama. Upotrebio je engleski termin "Etnik šifting".
Svejedno, "priznanjem" Plavšićke sudije u Hagu su dobile zlatnu koku na tacni -nasušnu "potvrdu" koja odmah postaje legalni presedan, britka sablja za seču ostalih srpskih glava.
Britanski advokat najvišeg nivoa, u rangu takozvanog "Kraljičinog savetnika" (LjC),
inače i sam jedan od branilaca optuženika u Hagu, tvrdi mi kako u njemu nema ni trunke sumnje da je Plavšićkino priznanje "zapečatilo sudbinu" Momčila Krajišnika (Karadžić se još krio na slobodi).
Eto zašto mi je, na vest o puštanju Plavšićke iz zatvora, prva asocijacija bio Belmarš i u njemu Momčilo Krajišnik u društvu teških kriminalaca i islamističkih terorista.
I kao što je humani red da o mrtvima govorimo samo dobro, tako i Biljani Plavšić treba poželeti spokojan ostatak života na novoj slobodi. Ako joj, pak, u snove bude navraćao Momčilo Krajišnik ili Radovan Karadžić, da sam na njenom mestu krenuo bih u manastir. Pa ako joj tamo – gore sve oproste siguran sam da će joj oprostiti i sužanj u Belmaršu.
