Dva čoveka, od kojih je jedan u uniformi, stoje na ivici kanjona na obroncima Šar-planine. Prolazimo pored njih automobilom i shvatamo da od leda ne možemo dalje. Gledaju nas, okrećemo kola za svaki slučaj i odlučujemo da put nastavimo peške, oni misle da smo “njihovi”. S druge strane kanjona dopire zvuk četvorotočkaša “kvada”, gledamo ga dok prilazi isposnici Svetog Petra Koriškog. Zvuk se kao urlik prolama kanjonom. Čekamo i šapućemo – dva čoveka u crnom stoje ispod kamenih lukova sedaju na vozilo i počinju da se spuštaju prema reci.
Najvažnije je izbeći susret. Odahnuli smo kada su otišli na drugu stranu, uz Kabaš prema Šar-planini. Sada možemo mi krenuti “do Svetog Petra”. Posle nekoliko stotina metara shvatamo da je sve promenjeno: široki put spušta se u kanjon, reka je premošćena betonskim cevima, od proplanka nije ostalo ništa, stoletne bukve su oborene, nema više staze do hrama u kom je tražio i našao mir Sveti Petar Koriški. Njegova isposnica iznad sela Koriša kod Prizrena, građena od 12. do 14. veka, teško je ugrožena i devastirana obimnim građevinskim radovima koji su potkopali same temelje ove drevne svetinje Srpske pravoslavne crkve. Isposnica i srednjovekovni manastirski kompleks nalaze se u specijalnoj zaštićenoj zoni u kojoj je zabranjeno svako izvođenje građevinskih radova. Uprkos svemu, izgrađen put je široki put koji vodi pored temelja hrama a završava se pred ulazom u pećinu na kraju ovog kompleksa.
Mesto gde se, prema biografiji koju je napisao Teodosije Hilandarac, svetitelj Petar borio sa demonima preorano je teškim mašinama i zatrpano zemljom. Ovo je pozornica na kojoj se, u srednjem veku, odvijala psihološki i duhovno jedna od najdubljih borbi srpskog srednjeg veka.
Opština Prizren i njeno Odeljenje za turizam i ekonomski razvoj, bez dozvole SPC i Eparhije raško-prizrenske, izveli su radove i tako počinili jedno od najvećih uništavanja i skrnavljenja svetinja od pogroma 17. marta 2004. godine.
Iako se u lokalnom i međunarodnom zakonima tvrdi da je reč o objektu u vlasništvu SPC, iako postoje jasne i prihvaćene mape specijalne zaštićene zone, kosovske institucije su devastirale čitav prostor, kršeći tako i sopstveni zakon čija prva tačka jasno kaže: “Ovim zakonom se obezbeđuje zaštita srpskih pravoslavnih manastira, crkava i drugih verskih objekata, kao istorijskih i kulturnih lokaliteta od posebnog značaja za zajednicu kosovskih Srba.” Ugroženo je mesto koje se svojim imenom izričito pominje u zakonu, mesto jedne od najvećih i najpoznatijih isposnica u kojima su se stotinama godina podvizavali monasi, mesto bogate biblioteke, mesto koje je darivao i sa porodicom posećivao srpski car Dušan.
Bez ikakvog znanja ili obaveštenja vlasnika (SPC) izvršena je izgradnja puta, popločana staza, razoren manastirki izvor, urađena proširenja za okretanje usred zaštićenog prostora, a odsečene su prilazne staze prema glavnim isposnicama i samoj crkvi koja se nalazi u steni. Masivni, prepoznatljivi stubovi i lukovi na kojima je počivao drugi sprat hrama pripijenog uz stenu, u potpunosti su potkopani. Prvi i četvrti stub su napukli po dužini, jer su izgubili oslonac u zemlji, a njihovo okruženje je rastreseno zbog rada teških građevinskih mašina. S obzirom na to da se radi o strmom i izrazito nepristupačnom terenu, već sada se vidi odronjavanje puta koji dva puta prolazi kroz specijalnu zaštićenu zonu.
Ambijent isposnice Svetog Petra Koriškog je gotovo u potpunosti promenjen, u dužini od 500 metara preko Koriške reke do isposničkog kompleksa iskopani su veliki nanosi od zemlje, kamenja i drveća, a na sto metara od manastira u potpunosti je nestala građevina od tesanog kamena za koju postoji verovanje da je u njoj živela sestra Svetog Petra Koriškog. On je ovde pobegao od ljudi, pobegao je od svoje sestre i u drami rastanka rekao: “Bolje je da sestri pretpostavim Boga.” Mesto sa svim tragovima gde se, prema predanju, sačuvala isposnica njegove sestre uništili su bageri i buldožeri kosovskih institucija.
Upuštajući se u borbu sa sobom, jedući trave i žir, on se borio i sa svetom, i sa demonima, i postao jedan od retkih ljudi koji su pobedili sebe. Ljudi koji danas dolaze ovde govore da se nalaze u paleohrišćanskoj crkvi, bacaju limenke koka-kole i raspaljuju roštilj u jednoj od svečevih pećina.
“Investicije koje realizuje Direkcija za turizam i ekonomski razvoj iz Prizrena omogućavaju lakši pristup posetiocima i turistima istorijskom spomeniku, paleohrišćanske crkve koja se nalazi u prizrenskom selu Koriša”, napisao je na “Fejsbuku” Zafir Beriša, političar i kandidat za poslanika u skupštini Kosova.
Zbog radova i skrnavljenja do središta kompleksa i živopisanih delova crkve sada se jako teško dolazi. U istočnom delu sa leve strane oltara sa zidova su, na četiri mesta, obijene freske, a zdrobljeni freskomalter se može videti na zemlji pećinske crkve. Ono što je ostalo na stenama su vredna dela dostojna svetskih galerija. Grčevito poredimo sadašnje stanja fresaka sa onim iz posete 2021. godine. Uočava se novo skrnavljenje, grebanje i ispisivanje dubokih grafita, a nekoliko puta je na freskama ispisano UČK (Oslobodilačka vojska Kosova). Grobno mesto svetitelja je ponovo prekopavano.
“Je li stao onaj džip pored naših kola? – Jeste, jeste, čuje se otvaranje vrata. Bilo bi dobro da krenemo.” Ispod šarplaninskih litica na kojima su oslikane freske, kroz kamenu kapiju isposnice, preko nekadašnjih malih kaluđerskih baštica jedva silazimo na novi put koji je uništio ovaj prostor. Smeće, polomljeni alat, kamenje koje se obrušava, ostaci građevinskog materijala, mešalica za beton, ostavljene rukavice i džakovi cementa, kamene ploče zalivene betonom koji se raspada i mala crvena tabla na kojoj ministarstvo kulture Kosova obaveštava da su radovi zabranjeni. Zaustavljaju se radovi nakon učinjene nepopravljive štete, a na skretanju sa glavnog puta, odakle je i počela devastacija, i dalje stoji velika tabla na kojoj piše da je investitor opština Prizren i njeno odeljenje za turizam i ekonomski razvoj. Projekat se prema ovom obaveštenju odnosi na infrastrukturne radove: put, vodu i kanalizaciju u Crkvi Svetog Petra Kabaškog u Koriši. Radove izvodi firma EUROVIA.
Moj saputnik Siniša Živić je posebno vezan za Svetog Petra Koriškog jer je u junu 1999, na dan kada se praznuje, teško ranjen u Prištini.
Ćutimo i mislimo da smo neprimećeni. Dalje, u albanskom selu, pored drvene kule stoji visoki jarbol sa albanskom zastavom, čovek u maskirnoj uniformi sa dvogledom gleda drugu stranu kanjona, tamo prema isposnici.
Gleda prema mestu na kom je nekad jedan čovek stekao u sebi mir i svetlost, gleda u zlo koje, nakon toliko vekova, razara svetinju starca kom je arhanđel rekao: “Mir tebi dušo koja tražiš Gospoda!” U prividnom miru, već 25 godina, žive Srbi i njihove svetinje, žive sa dubokim poverenjem da su neke borbe odavno dobijene, žive i čekaju slobodu svega što je porušeno.
