Krvne osvete su bile naročito izražene i učestale kod Albanaca u Malesiji, prigraničnoj oblasti koja se proteže od Skadarskog jezera do kučkih planina. Svaka kap prolivene krvi tu je naplaćivana okrutno i nemilosrdno, isključivo biranim muškim glavama. I ovde je, kao i u Albaniji, posebno u severnom, planinskom delu, i na Kosovu, bilo bezbroj primera porodica koje su decenijama živele u zatvorima. U strahu od osvete muške glave se nisu smele pojavljivati izvan tesnih, visokim bedemima opasanih avlija.
U Malesiji se desilo da se verena devojka pokajala, pre svadbe vratila mladoženji prsten i udala se za drugoga. Uvređeni momak i njegovi rođaci to nisu mogli da oproste. Sačekali su svatove, ubili mladoženju, a potom je u osvetama, s jedne i sa druge strane palo 17 glava.
Malesori su, međutim, ipak, sedamdesetih godina, za razliku od svih ostalih, napravili pravi revolucionarni korak.
U Tuzima su sazvali skup više od trista najuglednijih i najuticajnijih ljudi, plemenskih prvaka i mirotvoraca, i zakleli se, dali besu da se više neće krviti. I održali reč, a nekoliko krvnih osveta koje su se potom desile, počinili su uglavnom unajmljeni osvetnici i to se smatra najvećom sramotom i brukom, a što je najvažnije nijedan od tih slučajeva se nije izrodio u novi lanac osveta.
Ovo bi mogao i morao biti veliki nauk, obrazac kako se može i mora suprotstaviti zlu zvanom krvna osveta, a takvih svetlih primera je bilo i pamte se još iz daleke prošlosti. No, pre toga, evo jedne veoma poučne anegdote, koja se vezuje za gospodara Crne Gore, knjaza, odnosno kralja Nikolu Petrovića i velikog mudraca i pametara Sulu Radova:
– Šta je najteže Sula? – pitao gospodar.
– Uvreda, gospodaru.
– Ima li šta teže od uvrede?
– Oprostiti, gospodaru.
– A ima li išta teže i od uvrede i od oprosta?
– Teže je samo zaboraviti, svijetli gospodaru!
Upravo u oprostu i zaboravu leži ključ spasenja od možda najveće muke i zla koje može snaći čoveka.
Viteški postupak Đurđe Simićević
Jedan od najsvetlijih primera oprosta je svakako postupak Đurđe Simićević sa Aluga kod Žabljaka. Na svadbenom veselju, u jesen 1883. godine (udavala se njena zaova) dever Božo Peković je nesmotreno opalio iz revolvera i pogodio sinčića (1) kojeg je Đurđa držala u naručju. Ona, međutim, nije glasa pustila, pokrila smrtno ranjenog sina strukom da niko ne vidi, utrčala u kuću i položila dete u kolevku. Tek kad su svatovi otišli, ona kazala šta se desilo, ali skinula maramu sa glave i zavila je svekru oko nogu, kumeći ga da ne dozvoli da se zbog njenog sina prolije krv i pravi osveta.
Posle, kad su Pekovići sa dve kolevke nekrštene dece, pred masom Moračana, Uskoka i Drobnjaka došli na Aluge pred kuću Simićevića da ištu oprost i traže kumstvo, iz mase onih koji su ih dočekali izdvojila se ojađena majka Đurđa, prihvatila kolevke sa decom i izljubila se sa onima koji su ih nosili, što je bio znak da o krvljenju i osveti više nema zbora.
Prevrnuta kolevka i krst naopako
U samom postupku mirenja nije bilo velikih razlika između pravoslavnih, katolika ili muslimana.
– Nikada nije išlo lako – ispričao mi je svojevremeno don Ivo Bušić, rodom iz Imotskog, fratar koji je više od pola veka proveo u Svetom Đorđu na obali Bojane i postao jedan od najuticajnijih mirotvoraca, ne samo u tom kraju.
– Nije u pitanju bila samo zagriženost i zakrvljenost zavađenih već, i pre svega, to što se čojstvo i junaštvo cenilo po tome koliko je ko puta odbio ponudu za pomirenje. Ako bi oni koji su odbili pomirenje, pomiritelje ispraćali rečima: “Dub se ne obara jednim udarcem sekire!” to je bio znak da ne treba odustati, da ima nade.
Kad ne bi pomogle molbe i ubeđivanja, žena iz porodice onih koji duguju krv donosila je kolevku sa detetom na prag onoga kome se krv duguje i tu je ostavljala prevrnutu. Bila je to ponuda kumstva. Dovoljno je bilo da onaj kojem duguju krv ispravi kolevku – to je bio siguran znak da prihvata kumstvo. Ako li i to odbije, na svešteniku je onda bilo da on još jednom pokuša: odnosio je krst i stavljao ga naopako na prag čoveka koji ne odustaje od krvne osvete. Taj je morao da podigne i okrene krst i tako ga vrati u crkvu, što je bio znak praštanja. Koliko pamtim, samo u jednom slučaju ni to nije pomoglo…
A onoga ko pogazi datu reč, ko ubije i preko “bese”, stizala je najstrašnija kazna i prokletstvo, “đak hups” (ničija krv), da može da ga ubije ko god hoće i da za to nikome ne polaže računa. Ista kazna je sledila i onome ko ubije ili obeščasti ženu ili za osvetu ubije svešteno lice. Taj je morao da beži sa svom porodicom glavom bez obzira, a njegova kuća i imanje je ostajalo pustolina na kojoj je uništavano sve što je grešnik stvorio, čak su i voćke sečene.
