Pravo na pravdu je najuzvišenije i najsvetije i gde ga nije caruje nepravda. A na nepravdu su posebno osetljivi dinarci, brđani, uvek spremni da pravdu uzmu u svoje ruke, ne hajući za reakcije i fatalne posledice koje će zakonito uslediti. Prva karika u tim lancima bila je najčešće neka naoko sitna zađevica, gruba, prejaka reč, neretko i sasvim beznačajna i bezazlena uvreda uzdignuta na pijedestal časti i obraza. A kad bi se to desilo, vaskrsavalo je “sveto pravilo”: sve za glavu, za obraz i čast, oslonjeno na naopako verovanje da se ne posveti ko se ne osveti…
Svetili se tri decenije
Tako je, negde pod kraj 18. veka, zbog jedne sasvim banalne i bezazlene uvrede došlo do zavade i sukoba između Ceklinjana, s jedne, i Dobrljana i Ljubotinjana sa druge strane. U tom sukobu, od ruke Ceklinjanina Jovićevića poginuo je neki Dobrljanin Pejanović. Da bi se osvetili, Dobrljani su zaklali dvoje čobančadi, dva dečaka Jovićevića. Lanac osveta na tom prostoru između Cetinja i Rijeke Crnojevića trajao je potom gotovo tri decenije i, kako piše istinoljubivi hroničar Andrija Jovićević, odneo “na stotinu ljudskih žrtava”. A osvete su prestale tek kad je Sveti Petar Cetinjski 1827. godine potegao krst i kletvu: “I koja strana, oli koje bratstvo, ili koji čojek, ove moje molbe i zakletve ne posluša, takve ostavljam pod najžestočajšim prokletstvom, odlučene od svakoga posla crkovnoga, da ih sila božija porazi i sokruši, da nigđe sreće nemaju i da njihovi domovi ostanu pusti…”
U isto vreme i iz vrlo sličnih razloga, krajem 18. i početkom 19. veka došlo je i do sukoba u istočnoj Hercegovini, u dolini Trebišnice, gde su se zakrvili Anđelići iz Zavođa i Pejovići iz Banjana.
Svađa koja je nastala na jednom crkvenom saboru kod manastira Dobrićevo oko nekog noža koji je tražio iguman manastira Kosijerevo hadži Dionisije Balać, planulo i oružje. U pucnjavi je Petar Pejović smrtno ranio Vučka Anđelića, koji je nekoliko dana kasnije umro. Za desetak godina potom u osvetama je palo 12 biranih Anđelića i Pejovića, a onda su najugledniji ljudi iz tog dela Hercegovine, među kojima je bilo i uglednih muslimana, zaustavili pokolj.
Rat oko pašnjaka
Slične su bile zavađe i lanci krvavih osveta i u drugim krajevima i između drugih plemena. U tom pogledu je posebno bio karakterističan dugogodišnji “rat” između Pipera i Rovčana oko pašnjaka na Lukavici i Trebiješu. Oni su se, iako su se stalno krvili, često i prijateljili. Pored Pipera, Rovčani su se dugo krvili i s Vasojevićima, opet oko pasišta i plemenskih granica. Rajko Raosavljević je o tome ostavio zanimljiv zapis u svojoj knjizi “Morača, Rovca, Kolašin”. Po toj priči, grupa Vasojevića je jednom došla krišom u Rovca, u Međuriječje, na Gospođin dan. Kad su Rovčani, uglavnom Srezojevići, odložili oružje i ušli u crkvu, Vasojevići iskoče iz zaklona, pokupe im oružje, a onda ulete u crkvu i pobiju 12 golorukih Rovčana.
U strahu od osvete, počnu pregovori o pomirenju i Srezojevići pristanu da se u znak umira pokume sa krvnicima, odnosno da krste 12 vasojevićke dece. Krštenje organizovano u crkvi na Štavnoj. Pred Srezojevićima bio nekakav ban Ivaniš, a za njim 11 Srezojevića koji su, kao i Ivaniš, nosili kumčad na rukama. Ivaniš je u jednom trenutku munjevito trgao nož iz potaje i pred preneraženim sveštenicima i okupljenim Vasojevićima zaklao kumče, a tako učinili i svi ostali! Uspeli su potom da umaknu i sklone se u Rovca, ali su na zahtev ostalih Rovčana, Bulatovića, Vlahovića, Šćepanovića i drugih, morali da se isele zbog velike sramote i ljage koju su naneli plemenu bezumnom i bezdušnom osvetom.
Milost za kuma krvnika
Početkom prošlog veka u Vrtoč Polju pod Durmitorom, Jovan Perišić je pokušao da osujeti komšije Božidara i Perišu Ćorovića, inače braću od stričeva, da proteraju stoku na vodopoj prtinom preko njegovog imanja. Sukob se izrodio u kavgu, Perišić je potegao pištolj i ubio oba Ćorovića. Posle 26 godina, njihov sinovac Radoš Ćorović je ubio Perišića i tek tada su ugledni ljudi krenuli da pomire zakrvljene. Radoš Ćorović je ubrzo ipak osuđen na 16 godina robije. Četiri godine kasnije, 1932, kad je kralj Aleksandar Drugi Karađorđević došao pod Durmitor, Uroš Perišić, stariji sin ubijenog Jovana je izašao pred njega i zavapio:
– Vaše Veličanstvo, kumim Vas Bogom da mi pustite iz tamnice kuma krvnika, koji mi je ubio oca!
Čim su zbunjenom kralju objasnili o čemu je reč, samo je kratko rekao: “Biće rešeno” i Radoš Ćorović se našao na slobodi.
Udario brat na brata
U Crnoj Gori postoji poslovica: “Nema krvnika dok ti ga ne rodi majka”, verovatno nastala po tome što su najkrvaviji obračuni i osvete, bile one između braće ili bliskih rođaka. Jedna takva tragedija se desila 1963. godine u u zetskom selu Ljajkovići, u porodici braće Mila i Nikole Stijepovića. Bratska ljubav se izrodila u mržnju zbog sitnih pomeđaških razmirica. U tuči njihovih sinova, braće od stričeva, Voja i Baja s jedne i Mirka s druge strane, Bajo je izgleda potegao nož i ubo Mirka u stomak. Iako rasporen, Mirko je utrčao u kuću držeći jednom rukom creva, dograbio pištolj i pucao tri puta. Nije mu, nažalost, zadrhtala ruka: njegova strina Zlatija (53) i brat mu od strica Bajo (25), ostali su na mestu mrtvi, a teško ranjenog, Voja (30), prevezli u bolnicu, gde su smestili i Mirka (38). Vojo je ipak podlegao posle nekoliko dana, a kad je saznao da mu je i drugi brat od strica mrtav, Mirko Stijepović je, uprkos rani i strogom nadzoru policije, jednog dana ugrabio priliku, domogao se prozora i sunovratio na pločnik. Od tuge i muke uskoro je svisnula i njegova majka Zora.
To međutim, nije bio i poslednji čin ove krvave drame. Dve godine kasnije, Mirkova sestra, Zagorka (30), izašla je jednog jutra da iz bunara zahvati vode. Stric Nikola joj se prikrao s leđa, udario je dva puta metalnom štanglom po glavi, potom nekoliko puta i teškim kamenom, a onda je pritrčala i njena sestra od strica, Nikolina ćerka Slavka i dotukla je sa više uboda nožem.
Privučen, vriskom i galamom u dvorištu, iz kuće je u tom trenutku izašao Zagorkin bratanac, Mirkov stariji sin Zdravko i krenuo da beži. Razarena Slavka ga je spazila i potrčala za njim. Nejako, desetogodišnje dete je dobežalo do ćoška komšijske kuće, ali ga je bezdušna tetka tu sustigla, oborila na zemlju i iskasapila sa 14 uboda nožem…
