Studije su pokazale da zevanje pokreće “neurone ogledala” u jednom delu mozga, ali bi trebalo napomenuti da je ova reakcija ograničena samo na potpuno razvijene mozgove, smatra dr Rejen Sakir.
– Zevanje se sastoji od nehotičnog širokog otvaranja usta i maksimalnog širenja vilice praćeno dubokim udisajem i sporim izdisajem – objašnjava dr Sakir iz Velike Britanije i dodaje da je ta svakodnevna pojava još uvek nauci nije u potpunosti razumljiva.
Najčudniji detalj kod zevanja je njegova “zaraznost”.
Postoji mnogo studija na tu temu, pa postoje i neka objašnjenja zašto moramo da zevamo kada vidimo da neko drugi to radi. Objašnjenje leži u psihologiji, ali bi prvo trebalo da razjasnimo razloge zevanja, piše “Real Simple”.
Zašto uopšte zevamo?
Mnogi pretpostavljaju da zevamo da bismo pokušali da unesemo više kiseonika u organizam, u to su i naučnici verovali do pre 30 godina. Međutim, ta teorija je opovrgnuta nizom eksperimenata objavljenih 1987. godine koji nisu dokazali nikakvu korelaciju između nedostatka kiseonika i potrebe za zevanjem.
Danas je jedna od najpopularnijih teorija ona da zevamo zbog uzbuđenja.
– Kako se umaramo, posebno kada gledamo i slušamo nešto nezanimljivo, na primer neka predavanja, zevanje se javlja kao sredstvo za razbuđivanje. Studije su pokazale da je to istina, jer broj otkucaja srca nakon zevanja raste, a vrhunac doseže 10 do 15 sekundi nakon te radnje, slično naletu kofeina – kaže dr Sakir.
Zevanje se, takođe, povezuje sa hlađenjem mozga, što bi moglo da bude razlog zašto češće zevamo sa porastom temperature.
– Kada se mišići lica opuste, to omogućava gubitak toplote kroz vene lica i ulazak hladnog vazduha koji pomaže u snižavanju temperature mozga putem konvekcije – objasnio je doktor.
Ljudi često zevaju kada vide da to drugi rade, ali ne svi. Prema istraživačima, najverovatniji razlog za to je empatija.
– Kako ljudi stare, tako poboljšavaju svoj psihosocijalni i neurološki razvoj, pa tuđe zevanje postaje neka vrsta znaka da bi i oni to trebalo da rade. Ta pojava poznata je kao ehofenomen, a javlja se i kod čimpanzi, ali kod pasa – kaže dr Sakir i napominje da nije samo zevanje ono što nesvesno kopiramo jedni od drugih.
– Na primer, svakodnevno automatski oponašamo reči drugih ljudi (eholalija) ili postupke (ehopraksija), a sve to radimo da bi se bolje uklopili – objasnio je doktor.
Takvo ponašanje je sasvim prirodno jer je naš mozak tako programiran – da kopira ljude kojima smo okruženi.
Studije pokazuju da deca, kod kojih se mozak još razvija, zevaju samo kad su umorna, ali ne i kad neko pored njih to radi, kao što je to slučaj sa odraslima, kod kojih je mozak potpuno razvijen.
– Osim toga, studije su pokazale da smo skloniji “kopiranju” zevanja kada to rade ljudi do kojih nam je stalo, sa kojima smo bliski. Na primer, ako član porodice zeva, veća je verovatnoća da ćete i vi zevati, nego da ćete to uraditi kada zeva potpuni neznanac. To se događa upravo zbog empatije, kad nesvesno želimo da ponavljamo postupke dragih ljudi – kaže dr Sakir.
