Sredina juna je najpovoljnije vreme za vađenje belog luka, čija proizvodnja nije zahtevna i previše skupa, a može dobro da se zaradi. Ipak većih zasada u našoj zemlji nema, a prinosi su ispod evropskog proseka, objavila je Radio-televizija Srbije (RTS).
Potrošnja belog luka u Srbiji raste, pa da godinama uvozimo, najviše iz Kine, Egipta, Španije, Albanije i, manje, iz Severne Makedonije i Argentine.
Najveći zasadi belog luka u Srednjem Banatu su u selu Mihajlovu. U njemu rekorderi – tri brata Sabo. Luk uzgajaju na oko pet hektara i nadaju se da će ove godine prinos biti prosečan, a cene bar kao nekoliko poslednjih godina.
– Očekujem oko pedeset tona na celoj površini. Prošle godine cena je bila dvesta dinara, sada očekujem četiristo do petsto dinara. Prošle godine su dolazili nakupci iz Beograda i BiH, njima smo prodali – rekao je Tibi Sabo za RTS.
Dvorište i tavan Robera Tota već krase rešte belog luka. Tu će ostati do kraja sušenja. Sa dva hektara izvadio je 15 tona luka.
Na području pet opština Srednjeg Banata beli luk se gaji na šezdeset hektara. Gotovo da nema kuće koja u bašti nema to povrće bez kojeg je skoro nemoguće zamisliti tradicionalni ručak, a još manje jela po modernim receptima.
Dileme nema, kažu Mihajlovčani, domaći beli luk je ukusniji i aromatičniji od uvoznog koji je znatno zastupljeniji u prodaji.
Stručnjaci im savetuju da se udruže, jer će sa većom ponudom biti interesantniji trgovinskim lancima i kupcima iz inostranstva, a svakako će izbeći nakupce i dobiti bolju cenu.
– Moramo da imamo sušare, celokupnu infrastrukturu za proizvodnju belog luka a ne da okačimo beli luk o kotarku pa da ga sušimo. Samim tim kako ga budemo proizvodili sa kvalitetom će biti i viša kupovna cena od onog iz inostranstva – rekao je Dragan Marković iz Poljoprivredne stručne službe Zrenjanin.
Odgovor na pitanje iz naslova, jednostavan je.
U Srbiji postoji prethodnih tridesetak godina tzv. uvoznički lobi. To je, zapravo, kolokvijalni naziva za šaroliku skupinu kriminalaca na raznim nivoima i u najrazličitijim (i državnim) strukturama.
Bez obzira na bajkovite priče o razvoju domaće poljoprivredne proizvodnje, momci rade posao zarad vlastite zarade ne mareći za interes države i društva.
Ne radi se samo o belom luku, radi se o mnogo čemu drugom. Sramota je da naši proizvođači kače motiku o klin a u Srbiju se uvozi luk, pasulj, paprika, paradajz, krompir, krastavac, jabuke, grožđe. Uvoze se sendviči, čačkalice, lepak za papir…
Domaći stočni fond sistematski se guši već 30 godina da bi se uvozilo jeftino meso sumnjivog kvaliteta – ili je predugo stajalo zamrznuto ili je puno nedozvoljenih supstanci. Za Evropu nije dobro, ali može da prodje u Srbiji. Jeftine kobaje za penzionere …
Ali zato se izvozi najkvalitetnije drvo, besomučno se seku šume i na taj način direktno se ugrožava budućnost generacija koje dolaze (ai njih uglavnom izvozimo)