Zašto se svešteniku ljubi ruka?

pixabay.com

Reč je o gestu koji izaziva mnogo pažnje i o kome se mnogo pričalo. Jedina je čin ljubljenja ruke svešteniku sastavni deo onoga što se zove hrišćanska norma i bez toga ne bi mogli da zamisle odlazak u crkvu. Drugima je ovo odraz tradicije. Trećima je prevaziđeno, čak pomalo neprijatno, a bilo je i onih koji su kao kritiku isticali higijensku stranu samog čina.

Ipak, malo ko zapravo zna šta čin ljubljenja ruke sveštenom licu zapravo simbolizuje.

– Odgovor na ovo pitanje možemo potražiti u odgovoru na pitanje zašto hrišćani celivaju Svete ikone. Kao što se ukazivanjem poštovanja ikonama na kojima su izobraženi Gospod, Bogorodica i svetitelji ne poklanjamo i ne slavimo drvo ili boju od kojih su ikone napravljene, tako isto celivajući ruku sveštenika, mi ne celivamo ruku tog određenog čoveka kao jedinke i individue, nego iskazujemo poštovanje njegovom sveštenom pozivu i blagodati koja kroz njega na nas dolazi. Dakle, ljubeći ruku svešteniku mi ustvari blagodarimo Bogu što je dao mogućnost da kroz jedno grešno ljudsko biće mogu da se spuštaju Njegovi blagodatni darovi – objašnjava za Istorijski zabavnik Ivan Neđić, profesor pripravnik Bogoslovije Svetog Arsenija u Sremskim Karlovcima.

Čin ljubljenja ruke sveštenom licu je završni deo uzimanja blagoslova. Prilikom davanja blagoslova, sveštenik prste desne ruke savija tako da oni čine slova IS HS, takozvani “Hristogram“, i to tako što kažiprst ostaje uspravan, čineći slovo I, srednji prst se savija u polukrug, čineći slovo S. Domali prst se ukršta sa palcem, čineći slovo H , i na kraju se i mali prst savija polukružno čineći još jedno slovo S.

– Osim blagoslova, koji sveštenik priziva od Boga pre samog celivanja njegove ruke, sveštenici činodejstvuju u Svetim Tajnama (krštenja, braka, ispovesti…) te je iz tog razloga njihovoj uzvišenoj službi ukazana čast kroz taj celiv, a ne njihovoj individualnoj ličnosti – ističe profesor Ivan Neđić.

Od tri stepena sveštenstva – đakonskog, svešteničkog i arhijerejskog, blagoslov se traži od svešteničkog i arhijerejskog, ali ne od đakonskog. Od monahinja se ne uzima blagoslov jer monahinje nemaju Svetu Tajnu sveštenstva iako mnogi vernici često celivaju ruku igumaniji manastira, ali je u tom slučaju to zapravo čin poštovanja.

– Posebna je zanimljivost da sve dok je sveštenik u činu i vrši Svete Tajne pravilno, blagodat Svetog Duha u tim činodejstvima nikad ne izostaje, bez obzira na karakter sveštenikovog moralnog života. Naravno, činjenica je da nemoralan sveštenik, posebno onaj koji ne drži ni do ponašanja ni do higijene, neće ljudima ulivati poverenje, ali Bog deluje i kroz njega jer ne želi da zbog nepodobnog sveštenika, kažnjava i narod koji mu je poveren – zaključuje profesor Neđić.