Zašto se Japan i Nemačka ozbiljno naoružavaju

Pixabay

Nemački kancelar Olaf Šolc nazvao je ovaj trenutak “istorijskom prekretnicom”. Poznati japanski komičar po imenu Tamori skovao je frazu “novo predratno doba”, koja je iskorišćena da bi se objasnila ista stvar – ruski napad na Ukrajinu prisilio je ove dve zemlje da ozbiljnije shvate njihovu vojnu (ne)spremnost.

Kancelar Šolc je prošle godine obećao da će iskoristi fond od 100 milijardi evra za jačanje zanemarenih nemačkih vojnih snaga, kao i da će povećati vojni budžet iz dva odsto, što je inače Nato standard.

Japanski premijer Fumio Kišida iznenada je posetio Ukrajinu što je prvi put da je japanski premijer kročio nogom u neku zemlju koja je u ratu.

Iako je još ograničen ustavom koga su nametnuli američki pravnici posle Drugog svetskog rata, Kišida je obećao da će u narednih pet godina povećati troškove odbrane za 50 odsto. Osim toga nabaviće i projektile kojima Japan može da gađa neprijateljske mete, u slučaju da bude napadnut, piše “Vol strit džurnal”.

Ipak, Japan Ukrajini nije poslao ništa smrtonosnije od kaciga i pancirnih prsluka. S druge strane Nemačka je pristala da opremi ukrajinske trupe starim tenkovima “leopard 1”, i novim tenkovima “leopard 2”, ali tek pošto su SAD pristale da pošalju njihove tenkove “abrams”.

U obe zemlje postoji značajno protivljenje ovim potezima. U februaru je više od 10.000 nemačkih pacifista, među kojima su i neki desničari, organizovalo u Berlinu “pobunu za mir”, protestujući protiv slanja nemačkog oružja Ukrajini.

Liberalne novine “Asahi” upozorile su japanskog premijera Kišidu da su njegovi novi odbrambeni planovi neustavni i da ne uzima u obzir lekcije iz prošlosti. U članu 9. japanskog ustava piše da se “japanski narod zauvek odriče rata kao suverenog prava nacije i pretnje ili upotrebe sile kao sredstva rešavanja međunarodnih sporova”.

Većina današnjih Japanaca nema sećanja na Drugi svetski rat. Prema anketama više od 50 odsto Japanaca podržava reviziju ustava. Iako se mnogi Japanci opiru plaćanju viših poreza kako bi se kupilo više oružja, oni nisu protiv odbrambene strategije premijera Kišide. To je jedna od posledica života u “novom predratnom dobu”.

Nemačka posleratna priča prilično se razlikuje od japanske. Ni Zapadna ni Istočna Nemačka nisu imale pacifističke ustave. Za prošli rat okrivljeni su Hitler i nacisti, a ne nemački militarizam.

Nakon što su dve Nemačke očišćenje od nacista, više-manje, Demokratska Republika Nemačka postala je komunistička država pod sovjetskom kontrolom u hladnom ratu, a Savezna Republika Nemačka postala je članica NATO i nepokolebljivi saveznik SAD.

“Svetski mir” bio je službeni moto u Istočnoj Nemačkoj, a zapadnim Nemcima usađena je fraza “nikad više”.

Iako su istočnonemački vojnici bili mobilisani za gušenje narodnih pobuna u drugim delovima sovjetskog carstva, poput Čehoslovačke 1968. godine, Nemci s obe strane zida ostali su podalje od ratova.

Nacionalna bezbednost u Zapadnoj Nemačkoj ostavljena je u rukama SAD-a, a nemačka odbrana je zanemarena.

Neposredne pretnje iz Kine i Rusije bile su katalizatori promena u Nemačkoj i Japanu. Ali postoji i drugi razlog.

“Paks Amerikana”, uspostavljen ubrzo posle Drugog svetskog rata u Evropi i istočnoj Aziji, oslanjao se na poverenje u američku vojnu zaštitu. To samopouzdanje doživelo je veliki udarac kada je Donald Tramp izrazio svoj prezir prema NATO-u, divljenje Putinu, i cilju da Amerika bude na prvom mestu.

Odjednom se francuska ambicija da smanji evropsku zavisnost od SAD i preoblikovanje Evrope kao autonomne vojne sile učinila uverljivijom. Tome se još uvek nada Emanuel Makron. I japanski planovi za poboljšanje vlastite odbrane vođeni su sličnim strahovima, iako se oni retko kada otvoreno izražavaju.