Ove četiri note iz rekvijuma iz 13. veka mogu da se čuju tokom mnogih emotivnih scena u bezbroj filmova. Da li ste i vi to primetili?
Broj legendarnih scena u istoriji kinomatografije može da ispuni udžbenike ispisane na stotinama stranica. Bez sumnje, većina nas videla je dovoljno ovih scena da poznaje osnovnu gramatiku igranog filma i da prepozna mnoštvo replika, ali i kompozicija.
Pored vizuelne i narativne aluzije koje stvaraju određenu atmosferu, muzika ipak ima tendenciju da deluje na dosta suptilniji način, izazivajući emotivne reakcije bez angažovanja posebnih delova našeg mozga. Jedna od omiljenih melodija režisera, koja se može da se čuje u pregršt filmskih ostvarenja, deo je iz gregorijanskog rekvijema iz 13. veka koji se prepisuje Tomasu da Kelanu, a zove se Dan gneva. Himna opisuje Sudnji dan, poslednju trubu koja poziva duše pred prestole Božje, odakle će dobri da budu spašeni, a zli proterani u večni plamen.
Naravno, većina ove note i ovu melodiju zna iz kultne scene filma “Amadeus” gde Mocart komponuje “Dan gneva” (“Dies Irae”) za svoj Rekvijem. Jednom kada čujete čarobno zloslutni niz nota, odmah ćete pomisliti na muziku kompozitorke Vendi Karlos iz filmova “Paklena pomorandža” i “Isijavanje”. Međutim, da li ste primetili ove četiri note i u Diznijevom animiranom filmu “Kralj lavova”, filmu “Ratovi zvezda – epizoda IV: Nova nada” ili filmu “Divan život” iz 1946. godine? A tu su i “Hari Poter i Dvorana tajni”, “Bliski susret treće vrste”, kao i “Sam u kući”.
“Dan gneva” je sastavni deo filmova skoro od kad oni postoje, odnosno od prvog zvučnog filma iz 1927. godine, a sve zbog efekta koji stvara i pojačava osećaj straha.
