Zašto postoje ateisti

Vera je primamljiva,nekada i jedini spas: Časne sestre su najverniji vernici

Božjim postojanjem i nepostojanjem bavili su se i veliki umovi i kroz istoriju zauzimali dijametralno suprotne pozicije. I teisti i ateisti su uporno ostajali pri svome, svaka strana sa svojim argumentima u dokazivanju da Boga ima, odnosno da ga nema. Spor se nastavlja, neretko sa militantnom retorikom.
Nasuprot njima, treći su pokušavali da izbegnu žestinu sukoba, nastojeći da ponude pomirljivu, treću mogućnost koja bi osigurala kakav-takav mir na usijanom poprištu verbalnog, teorijskog sukoba vernika i nevernika.
Ta treća "struja" koja je okupirala umove mnogih zapadnjaka svodi Božje postojanje više na subjektivno-praktični nego na objektivno-metafizički nivo. Na taj način se problemu pristupa na osnovu subjektivne, lične procene svakog čoveka pojedinačno.
To znači da neka konkretna ličnost može na čitav problem (ne)postojanja Boga da gleda na sledeći način:
"Ja verujem u Boga i moja vera u Boga daje smisao mom životu. Ona mi donosi okrepljenje. Ona mi nudi nadu da je svemir svrsishodan. I pošto sve što postoji na kraju krajeva ima smisla, i moj lični život ima smisla/"
S druge strane, neko drugi može da kažei:

PObornik trećeg puta: Kalvinista Robert Sproul

"Ja ne verujem u Boga i meni je potpuno smisleno da živim bez takve vere. Zato za mene Bog ne postoji."
Na taj način se pitanje Božjeg postojanja svodi na to u čemu svaki pojedinac vidi smisao svog života. Ovakav prilaz, međutim, ne smanjuje tenzije na planu neslaganja. On svakako služi da se ublaži emocionalno neprijateljstvo koje se često javlja u dugotrajnom sporu vernici-nevernici i doprinosi da se dođe do nekakvog mira. Ali, ta treća varijanta nimalo ne doprinosi, ili veoma veoma malo vredi na putu da se dođe do istine. Pitanje da li Bog postoji i dalje ostaje bez odgovora.

Ne odlučuje većina
Američki pisac Robert Čarls Sproul (1939), pristalica "trećeg puta", smatra da se pitanje Božje egzistencije razlikuje od pitanja šta u čovekovom životu ima smisla i od kakvog je praktičnog značajaza svakog pojedinca.
Ako verujem u Boga svim svojim srcem i svim svojim umom i nalazim da to verovanje ima toliko smisla da posvećujem svoj život tom Bogu, a u stvari Bog ne postoji, sva moja molitva i posvećenje ne može promeniti tu činjenicu – kaže ovaj kalvinistički teolog i pastir. – Drugim rečima, ako verom u Boga pronalazim neku vrstu ličnog smisla, to ne može stvoriti Boga ako on ne postoji.
Na drugoj strani, postoji obrnut red stvari: Ako ja ne verujem u postojanje Boga i ako sam ubeđen da je On proizvod sujevernih umova i da se ne tiče moje egzistencije; ako nalazim smisao života bez potrebe za Bogom, a u stvari Bog postoji, onda moje neverovanje i nezainteresovanost neće promeniti tu činjenicu. Drugim rečima, to što ja smatram da Bog ne postoji, ne znači da on samim tim neće postojati.
U konačnoj analizi, ili postoji Bog (ili bogovi), ili ne postoji. Ili postoji nešto ili neko kao prauzrok, ili ne postoji.
Ne samo da se pitanje objektivne Božje egzistencije ne može rešiti pojedinačnim ličnim smislom, već se na pitanje: Da li postoji bog, ne može odgovoriti ni kolektivnim izjašnjavanjem o smislenosti hipoteze o Božjem postojanju. Jednostavno rečeno, do istine se ne dolazi "brojanjem glasova". Ovakav "demokratski pristup" istini, u kome pobeđuje većina, samo daje sliku konkretnog stanja u nekoj sredini u kojoj se vodi rasprava, ili sprovodi anketa na temu ko u šta veruje-ne veruje, ali ni na koji način ne otkriva, niti odslikava šta je ispravno.
Ako ne samo devet desetina, kao što kažu statistike, već i čitavih 99 odsto ljudi veruje da Bog postoji, to nikako ne znači da on zaista postoji. I obrnuto, ako ne samo deseti deo, nego, recimo, čak 99 odsto sveta ne veruje da Bog postoji, to opet neće značiti da on uistinu ne postoji, tumači Sproul.

Ili jedno ili drugo
Naša civilizacija mnogo polaže na demokratiju i mišljenje javnog mnjenja, ali oni tek malo šta mogu da znače u pogledu konačne istine. Većina ne mora da bude u pravu, i ona to često i nije. Objektivno gledano, u pogledu pitanja Božjeg postojanja ne mogu obe strane biti istovremeno u pravu. Naime, izbegavanjem neslaganja, na taj način što će se afirmisanjem suprotstavljenih gledišta davati za pravo obema stranama, krši se zakon kontradikcije, koji govori da ne može postojati istovremeno A i ne-A.
Naime, ne može u isto vreme da postoji Bog i da ne postoji. Međutim, dvadeseti vek je pokazao tendenciju da ignoriše ovaj zakon, inače neophodan kao princip za razuman razgovor. Mnogi savremeni mislioci, naročito iz egzistencijalističke škole, zastupaju gledište da istina može da sadrži kontradikciju, to jest – istina se uzdiže iznad logičkih kategorija i ne može se ograničavati zakonom kontradikcije.
Mada u naše doba primećujemo odbacivanje ovog zakona na teoretskom planu, istovremeno se može primetiti da se u praksi ovaj zakon konstantno primenjuje. Neki ljudi "intelektualno" negiraju zakon kontradikcije, ali ga se u svom svakodnevnom životu i te kako pridržavaju i na taj način indirektno priznaju njegovu validnost.
Uzmimo za primer filozofa koji na svojim predavanjima negira vrednost zakona kontradikcije, ali ga, recimo nesvesno, i te kako primenjuje kad prolazi svojim kolima kroz raskrsnicu: Kad primeti da kamion istovremeno prolazi kroz tu raskrsnicu sa strane, on će zaustaviti svoj auto jer zna da ne može biti istovremeno kamion ispred njega i ne biti kamion ispred njega. I pored svoje teorije o nekontradikciji, on pritiska kočnicu svojih kola.
Zakon kontradikcije ne može da nam dokaže postojanje Boga, ali ne može da dokaže ni nepostojanje Boga. Usluga koju nam pruža zakon kontradikcije u ovom slučaju svodi se na sledeće: on pokazuje da ne možemo rešiti tenziju neslaganja podržavajući obe strane, a to je upravo ono što mnogi od nas u vremenu slobode i tolerancije žele sebi da priušte.
Već smo zagazili u 21. vek i svedoci smo da se nastavlja debata između teista i ateista. Iako ta rasprava traje već dugo, nije nam dala odgovor na pitanje zašto se uopšte vodi – kad već ni do čega nije dovela?! Zašto nema više slaganja u tom vitalnom pitanju – postoji li Bog ili ne? Kako mogu sjajni mislioci i kompetentni autoriteti da dođu do tako različitih pozicija i uzajamno isključivih zaključaka? Sve to se pita teolog Robert Čarls Sproul u knjizi intrigantnog naslova: "Ako postoji Bog, zašto postoje ateisti"