Zašto je Tito uklonio srpske liberale

U knjizi "Sećanja i komentari", Mirko Tepavac navodi da je – posle "razgovora" Josipa Broza rekao Marku Nikeziću da nije trebalo da pristane na Titov zahtev da ne obaveštava članove CK SKS o zatvorenoj sednici na kojoj su mu "odsekli obe ruke, a ostavili glavu" – kako je rekao Titu, na rastanku!
– Kako je Nikezić na to reagovao?
 

– Mislio je da otvorena konfrontacija ne bi dovela do željenog ishoda, nego samo radikalizovala sankcije na koje se Tito očigledno već odlučio i pre nego što je sazvao taj sastanak. Došlo bi, procenio je Marko, do mučnih opredeljivanja što bi, zatim, skupo stajalo veliki broj ljudi koji su s njim sarađivali. (I bez toga je, kasnije, širom Srbije, stradalo oko 6.000 Nikezićevih istomišljenika).
Pošto je znao da je posredi bitka koja se ne može dobiti, Nikezić je mislio da bi suprotstavljanje moglo da deluje kao njegov pokušaj da za sobom povuče što više drugih. Dopuštao je, doduše, da bi, u tom slučaju, ponešto zacelo bilo jasnije.
– Može li se taj stav tumačiti i kao defetistički pristanak na poraz?
– Sumnjam da je tako mislio iko ko je Marka bolje znao. Za procenu njegove ličnosti, pa i uloge u srpskoj političkoj drami krajem 1972, nije manje važno to što on nikad nije verovao u vrednost prekih puteva i "oštrih" poteza. On je više od bilo koga, pa čak i od Koče, imao pouzdanu orijentaciju u političkom trenutku i istorijskom prostoru.
Obračun 1972. godine konačno ga je uverio da su izgledi demokratizacije u Partiji i državi, posle prethodnog obračuna s hrvatskim Maspokom, mnogo skromniji nego što se on nadao. Procenio je da se reforme ne mogu "izboksovati" oštrinom i snagom. Primio je k znanju da su stvar uzeli u ruke jači. A znao je i da bi borbenost bila zlobno prikazana, kao želja da se sačuva vlast, a ne da se odbrane načela.
– Smatraš li da su mu kasniji događaji, i u Srbiji i u Jugoslaviji, dali za pravo?
– Danas (napominjem da se razgovor vodio 1998. godine) sve sam manje uveren u svoje ondašnje stanovište. Mislim, takođe, da je Marko sebi više prebacivao što je uopšte počinjao, nego što nije uspeo…
– Da li se ijednog trenutka kolebao pre nego što je podneo ostavku?
– Svaki čovek liči na svoju sudbinu. Samo retki umeju da svoju sudbinu prime kao svoj slobodni izbor. Marko, dabome, nije bio srećan što su događaji otišli tim pravcem. Ali, ni tada ni kasnije nije mislio da je morao, ili mogao, da postupi bitno drugačije.
Znao je, bolje nego mi drugi, da dobra volja i smišljena akcija nisu dovoljne da se menja ukorenjeno stanje stvari, kada realno političko i društveno tle nije spremno da primi promene.
To mu je, valjda, bilo još jasnije posle odlaska, nego pre toga…
Pobednička struja, s Dragoslavom Markovićem i Petrom Stambolićem na čelu, oslonjena na Titovu podršku, bila je, dugoročno gledano, takođe politički mrtva. Kazna je, premda mnogo kasnije, došla u liku Slobodana Miloševića, što nije bila samo njihova "kadrovska pogreška" nego, pre svega, krajnja posledica "sloma liberala" 1972. godine.
– Od tog raskola prošlo je četvrt veka. Da li su kasnija dešavanja u Srbiji, i oko nje, učinila jasnijim uzroke i posledice nasilnog gušenja Nikezićevog pokreta?
– Put koji je Srbija prošla od tada – od zaludne odbrane dogmatskog poretka u ime "samoupravnog socijalizma", preko populističke demagogije i nacionalističke euforije, do rata za teritorije – trebalo bi da učini i jasnijim i razumljivim političko raskršće na kojem je ona bila krajem 60-ih i početkom 70-ih godina. Bar onima koji ne misle da istorija počinje i završava se s njima.
Marko Nikezić nije, razume se, gajio iluzije da se može korenito promeniti priroda jednopartijskog socijalizma. Ali on je mislio da treba ispuniti sav prostor koji je u to vreme oslobađala, donekle, ipak, promenjena realnost. Znao je da ne postoje veliki izgledi da se bitka protiv monopola kompartije, zaštićenog Titom, može brzo i lako dobiti. Ali je isto tako znao da se ta bitka, ipak, mora voditi.
Pod Markovim rukovodstvom, i uz Latinkino neumorno zauzimanje, grupa mladih istomišljenika pokrenula je Srbiju ka modernizaciji i većem stepenu političke kulture, emancipaciji ka evropskim demokratskim uzorima. To im je, uistinu, bila i najveća zasluga i najveći "greh".
– Usledila su sumnjičenja, pa i optužbe, o prozapadnom usmerenju liberalnog vođstva Srbije…
– Da, upravo zbog tog demokratskog potencijala. Danas, valjda, ne treba ni dokazivati da je jugoslovenski partijski vrh, pa i sam Tito, srpskom rukovodstvu, a pre svega Nikeziću lično, prigovarao prozapadnjaštvo i truli demokratizam. U isto vreme, svaki čas su im gurali batinu u ruke s providnom namerom da ih izoluju od intelektualne sredine na koju su mogli računati…

KRAJ